Približava se zima i malo je poslova na pčelinjaku. U „slobodno vreme“ se razvijaju se diskusije o različitim tehnikama ili vrednosti i kakvoći matica npr. Prilikom praćena ovakvih rasprava, treba biti oprezan. Često oni najiskusniji i sa podugim stažom u pčelarstvu „odvaljuju“ retoričke bisere.
Svaka tehnika ima svoje opravdanje i može biti svrsishodna ako se njome ovlada. Tu nema spora. Nevolja je kada se
objašnjavaju pojedini razlozi primene ovog ili onog načina i to čini na način koji drugima može naneti štete.
Stalno je prisutno razmišljanje koja je matica najbolja: „prirodna“ ili „veštačka“. Ovo ramišljanje je ponekad blago zloupotrebljeno. Postaje težnja da se istakne „pisac“ u nekoj svojoj potrebi da ukaže na svoj način rada ili jednostavno da „ostane u formi“, što se tiče prisustva u javnosti.
Posle „kraćeg uvoda“ sledi i nekakvo moje obrazloženje.
„Večita dilema“ pčelara koliko je sposoban da prizvede ili izabere najbolju maticu je nepotrebna. Ne treba najbolja matica. Dovoljno je imati dobru maticu. I to
ne mogu uvek
odrediti pčele a da ne bude na štetu pčelara. Pčele mogu vrlo dugo zadržati maticu koja će samo omogućiti opstanak društva, bez ikakve koristi po pčelara. Koliko sam ja shvatio pčelarstvo, potrebno je i jedno i drugo: i potpuna briga o svakoj pčelinjoj zajednici i korist od nje. Pčele ne mogu odrediti kvalitet matice. One mogu da je zadrže ili smene ako ne zadovoljva osnovne potrebe društva. A često se dešava da i ne mogu da odrede koliko je matica dobra. Dešava se da se matica šeta po ramovima i ne zanosi uopšte i da je pčele ne smene.
Za uvođenje nove matice u društvo je potrebno izvesno vreme i to je prirodno. Za to vreme pčele ne po pravilu ne trpe, ne slabe i naročito ne gube radni elan. Ne mora biti ni gubitka po pitanju interesa pčelara. Podrazumeva se da je reč o celokupnom postupku od dodavanja matice do momenta dok se ona ne dokaže. Iz ovakvih ili sličnih tvrdnji može doći do grešaka drugih pčelara pri pokušaju da se
ubrza postupak uvođenja nove matice. Te greške mogu dovesti do slabljenja društva, gubitka društva ili pojave bolesti. Ne isključuje se i grabež. I do nje može doći.
Pčele ne trpe, jer se smanjuje obim poslova koji obavljaju. U razdoblju čak i dužeg odsustva matice uglavnom se usmeravaju na unošenje polena. To je osnova za kasniji buran razvoj kada nova matica započne sa zanošenjem legla. Ne slabe, po pravilu, kada se zamenjuje matica jer je to relativno kratko vreme (izuzetak su društva koja duže vreme nemaju maticu). Ne slabe upravo zbog smanjenja obima poslova. Radni elan gube u nekom kratkom vremenskom razdoblju dok ne prihvate novu maticu, koja može biti prihvaćena i dok je npr. još u kavezu za dodavanje matica. Naprotiv, radni elan se znatno pojačava. To se zove
efekat roja. Neko vreme pčele rade znatno više nego uobičajeno u korist pčelara jer je manje otvorenog legla. Za nekih desetak dana se rad svodi na onaj uobičajen. Zanimljivo je pitanje na čemu se zasniva Đerzonovo pravlo. Tako da pčele ne „proizvode gubitke“ nego mogu ostvariti viškove koji su veći od uobičajenih.
Uvođenje nove matice uz pomoć celokupne oplodne jedinice je, naravno, daleko bolje od dodavanja samo matice. I tu ima izuzetaka. Ako je društvo već u rojevom nagonu ovo može biti i čist gubitak.
Uvek pčelarima savetujem da ne koriste oplodnjake van mera košnica koje imaju. Odstupanje od obrasca dovodi do povremene neupotrebljivosti takvih oplodnjaka.
To ne mora biti sporno i stvar je opredeljenja pčelara. Međutim, nije tačno da se
vrlo mali oplodnjaci roje i napuštanje tih malih oplodnjaka od strane pčela ne mora biti izraženo u nekoj velikoj meri. Da bi se društvo (bilo koje veličine) rojilo mora biti potpuno razvijeno. To podrazumeva i odgoj jednog ili više naraštaja trutova. Vrlo mali oplodnjaci ne odgajaju trutove ili to vrlo retko čine. Pre će stepen razvoja sa odgojem dostići npr. šestoramni oplodnjak sa velikim ramovima. Mali oplodnjaci mogu u nekim slučajevima napustiti oplodnjak kada su ugroženi. I to se uglavnom dešava pri dugotrajnijem odgoju matica. nije pravilo i samo mali postotak napuste pčele. Tako da se mali oplodnjaci ne roje, nego napuštaju oplodnjak u izuzetnim okolnostima.
Za odgajanje matičnjaka su potrebni određeni uslovi. Veća brojnost matičnjaka se dobija pri rojevom nagonu. Do rojenja dolazi kada je društvo u vrlo povoljnim uslovima. Nije potrebno izobilje paše da do rojevog nagona dođe. Na slikama su matičnjaci koji su odgajani u vrlo nepovoljnim pašnim uslovima i vidi se da su prepuni mleča. U vreme kada su odgajani dolazi do gotovo bespašnog razdoblja (u mojim uslovima pčelarenja). Zašto kažem vrlo nepovoljnim uslovima? Zato što je za odgoj matičnjaka nepovoljno kada ima malo paše, a još gore je kada postojeći unos prestane (kod mene je tada i lipa pri kraju). Inače, ne mogu se matičnjaci odgajati ako društvo nije blizu rojevog nagona. Tokom čitavog radno i sabiračkog razdoblja (uključujući i bespašna razdoblja), pčele mogu biti u rojevom nagonu. Time može (i mora) upravljati pčelar. Na slikama se takođe vidi da larve još treba da se razvijaju (naravno u odličnim uslovima).
Do dobrih matica je jednostavno doći, samo treba raditi. Zato veću odgovornost moraju imati iskusniji pčelari kada nešto objašnjavaju. Paušalne ocene nisu način za objašnjavanje nekih pojava i radnji.
Ponekad je najbolja matica je ona koja je pri ruci kada je to potrebno. Kada se društvo sredi ona tu ostaje ili se zameni nekim od brojnih postupaka.
