Ostale teme na forumu > Predstavljanje novih članova
Smederevo grade od davnina...
Zoran Vučković:
Душан Васиљев
Човек пева после рата (1920)
Ја сам газио у крви до колена
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам кад се у мраку напред хрли
и онда лети к врагу и Бог и човек и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров, ─
и немам воље ─ ил немам снаге ─ да му се светим.
Ја сам до јуче покорно сагиб’о главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву ─
али је данас знам!
Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
остало вам на част!
Nebojša Pešić:
--- Citat: Zoran Vučković Septembar 17, 2022, 12:42:34 ---Са фејсбука... кад већ нећмоа да учимо из књига а и не можемо јер их нам отеше или их сами дадосмо душманима...а наше праве књиге нису још ни написане... учићемо из прича... али ево:
Данас је празник. Баш велики празник.
А моја прича о њему иде овако:
МОЖЕТЕ ЛИ ДА ЗАПАМТИТЕ ЈЕДАН БРОЈ?
Eво овај, 29781.
Прича која је пред вама - корисна је да се исприча баш на овај дан. Али, може и на неки други. Много је, баш много важна та прича. Штета што нас не уче о њој у школама.
...
Било је то једне мајске ноћи, када је телефон митрополита дабро-босанског Петра Зимоњића изненадно зазвонио. Мора бити да је био свестан шта је посреди, јер су дани новог страдања поново заменили дане мира. Само, ови нови дани нису били као они у време Великог рата, када је по Босни скупљао сиромашну децу и ону осталу без родитеља па их слао у Војводину, да се спасу. Ово су били другачији дани. Још опаснији.
Мајска ноћ, 1941. Замислите једног старца, налик Патријарху Павлу, који је имао љубав за све и свуда. Бела брада, смирене очи, пуне љубави, које као да гледају кроз човека, а гледају заправо у њему оно најлепше, што ни он сам у себи не види.
Телефон звони.
Митрополит полако долази и диже слушалицу.
Са друге стране жице био је католички фратар Божидар Брале. Ни они није био као многи други фратри, био је због те своје посебности именован за усташког повереника за Босну и Херцеговину.
Брале телефоном саопштава митрополиту Српске православне цркве да у току наредног дана свим својим свештеницима и свим црквеним општинама (а Митрополија дабробосанска има четири архијерејска намесништва - Сарајевско, Травничко-зеничко, Фочанско и Горажданско-вишеградско), да свим тамошњим служитељима Цркве Господње пренесе наредбу да је "ћирилица ван употребе стављена, јер је и стављена ван закона". Наредба је гласила да, када већ тако нови закон предвиђа, да се свим свештеницима и црквеним општинама наложи да - више не пишу ћирилицом и да печате замене новим, на којима ће све писати латиницом. "Не урадиш ли то", рече Брале митрополиту Петру, "сносићеш одговорност".
Митрополит само уздахну, помоли се у том уздаху, свестан да се од њега тражи да се одрекне писма којим су писане богослужбене књиге, оне које су вековима и одржале народ коме је припадао, па мирно одговори:
"Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата. А осим тога - рат још није завршен".
Увређен, Божидар Брале даде слушалицу свом поверенику за просвету, да и он чује такве речи, да би као сведок могао да послужи за оно што следи. И чуо је и он да одрицања од ћирилице нема, нити ће бити.
Свестан да ће га убрзо ухапсити, нарочито јер је одбио да одржи службу благодарења за усташког челника Павелића, као и да у званичним препискама употребљава латиницу, митрополит Петар Зимоњић је следећег дана позвао своје свештенство како би им дао последње упутство. Оно је било врло кратко:
"Останите на својим парохијама, па шта буде народу, нека буде и вама".
Неки од њих су у том страшном рату страдали. Неки прогоњени, неки мучени, неки и преживели.
Поподне 12. маја 1914. усташе су дошле у Митрополију и одвеле Митрополита Петра у затвор Беледија. Три дана касније довеле су га назад да узме неке своје ствари, али и отвори челичну касу, одакле је све покупљено. У Загреб је доведен 17. маја и смештен у затвор при загребачкој полицији. У усташкој картотеци је заведен као "број 29781".
Који дан касније, одведен је у логор Керестинец, покрај Самобора. Ту су усташе митрополита Петра обријале, скинуле му мантију и почеле да га малтретирају, недуго затим и да муче.
Средином јуна је тај логор био затворен, па је преко Загреба одведен у усташки логор Госпић. Митроплита су изводили да стоји по пљуску у дворишту логора, кундацима га тукли и терали га да одатле држи проповеди осталим затвореним Србима. Када би киша престала, ходао је носећи цепанице на леђима. Тако је и чистио двориште.
Митрополит Петар Зимоњић је према једнима, на крају зверски мучен и убијен у Јасеновцу, где је бачен у пећ за прављене цигли. Према другима, из Госпића је одведен у Јадовно, на Велебиту, где је те 1941. убијен као и преко 40.000 Срба.
Ту, у Јадовном, остало је сећање на "великодостојника, ког доведоше, поставише, па му маљем - главу убише".
Маљем смрскали главу.
Јер се није одрекао ћирилице.
А онда смо дошли ми, на које нико ни руку није подигао, и одрекосмо се.
(У знак сећања на Митрополита дабробосанског Петра Зимоњића, чији се спомен баш данас слави, једног дана сам, просто, почео да и овде на Фејсбуку пишем ћирилицом.
И све остало што другде пишем.
И што ћу писати, док ме има.)
(Хвала ти Дарко Николић )
Дане Ивановић
--- Kraj citata ---
Врло поучан текст Зоране. Он би морао да буде у свакој читанци српског језика и уџбенику историје.
Хвала ти за лепе текстове.
Zoran Vučković:
Богородица Тројеручица
Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила...
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
Једино овде, Царице Небеса -
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.
Матија Бећковић
Zoran Vučković:
Иако сам мислио да нећу дирати кошнице до третмана оксалном киселином ипак сам данас урадио третман мрављом киселином.
Већ данима гледам како пчеле одлазе на астер и то и по лошијем времену а по сунцу само зује.
Урадио сам преглед и у РВ кошницама има на једном или на два рама легла. У ЕВ кошницама на три рама легла. У њима је први наставак одозго у којима сам оставио десет рамова све прополисано и забетонирано а одоздо сам гледао и све је пуно храном. У другим наставцима има легла са храном на врху рама.
У РВ кошницама први наставци одозго су пуни хране и веома тешки али средишњи рамови су са леглом.
Има мало младог легла а јаја тек у једној кошници.
У свим кошницама има уноса на више рамова.
Све у свему додаћу још једну туру сирупа па чекам оксалну.
Данас је почела да дува кошава па ће то још више разладити кошнице те мислим да неће бити више залегања јаја.
Zoran Vučković:
Последњу ''дозу'' мравље киселине сам додао у уторак. Нестало ми више киселине иначе бих додао још једну туру. На трулексу се јасно види да је још влажан што значи да није још испарила киселина. Нека друштва не желе да узму сируп а нека узимају полако. Једна ЕВ однесе за ноћ 500мл а има хране и превише.
У природи и дање има разних цветова али астер полако посустаје мада пчеле и даље раде.
Мислим да од недеље не дирам ништа до оксалне с обзиром да је мравља киселина ефикасна али није стопроцентно ефикасна.
Више ме брину осе и стршљени иако сам поставио замке.
Navigacija
[0] Indeks poruka
[#] Sledeća strana
[*] Prethodna strana
Idi na punu verziju