Ostale teme na forumu > Ostale teme van pčelarstva

Радовањски луг

(1/13) > >>

Rakovac Goran:



               
                   Данас је празник Сабор светог архангела Гаврила у народу познатији као летњи Аранђеловдан. У календару Српске православне цркве није обележен  " црвеним словом " али важи за велики и важан дан који се слави у многим крајевима Србије и шире. Верни на данашњи дан избегавају пољске послове а жене и девојке чак и ручне радове.
                   Архангел Гаврило је један од седморице серафима најближих Божјем престолу и сматра се живом бестелесном силом. Слави се и поштује као анђео Благовесник који људима преноси Божије благе и радосне вести. У настајању хришћанства најављивао све значајне догађаје. Учествовао је у Божијем стварању света и у борби против "палих " анђела. Пророку Мојсију  се јавио у пустињи , пренео поруку и поучио га да напише Књигу постања. Захарији је најавио рођење Јована Претече Исусовог - Светог Јована Крститеља. Јоакиму и Ани је је најавио рођење Пресвете Богородице Марије а касније њој рођење Господа Исуса Христа.
                   Осим код хришћана изузетно је поштован и од припадника мухамеданске вере који га називају Џабрил. Пророку Мухамеду се често јављао и преносио Божије поруке а овај касније кроз свету књигу Куран ове поруке остављао за наук људима.
                   Једна од најлепших средњовековних фресака , Бели анђео на Христовом гробу , фрескописана у манастиру Милешева крај Пријепоља приказује архангела Гаврила.


                   Иако Благовесник са лепим и благим вестима за овог свеца се везује и један трагичан и кобан догађај. Отуд на овој теми  најпре помињање архангела Гаврила.
                   Наиме на данашњи дан у ноћи 25 / 26 јула 1817. године , у само праскозорје , дакле пре тачно 200 година , група завереника предвођена књазом Србије Милошем Обреновићем као инспиратором , кнезом Смедеревске нахије Вујицом Вулићевићем као  организатором и несрећним Николом Новаковићем као непосредним егзекутором на зверски начин је лишила живота оца савремене Српске државе Георгија Петровића - Карађорђа и његовог пратиоца и секретара хетеристу Наума Крнара. Беше то у Радовањском лугу на трлу Драгића Војкића из Старог Аџибеговца и отад село са лепим именом Радовање и луг на његовом ободу постадоше познати и уђоше у исорију.
                    Судбина се поиграла са свим поменутим и убијенима и убицама. Судбине њихове и њихових потомака се памте и препричавају а многе и опомињу у искушењима које им живот намеће. Иронијом те исте судбине на дан анђела који носи лепе вести просу се Србијом  црна и грдна , ружна да ружнија не може бити вест о погубљењу великог Вожда. Чекаше Срби 500 година да изнедре некога ко ће их повести и ослободити од поробљивача па кад га најзад дочекаше они га мучки , пред зору у зло доба и убише. Остаде за наук прича о овом догађају и луг које се од тог дана назваше Радовањским.


                   
                   

Miroslav Jovanović:
Gorane svaka čast na ovom tekstu! Zahvaljujući poznanstvu sa tobom imao sam priliku da posetim Radovanje i Pokajnicu... Osećaj koji sam doživeo ulazeći u Pokajnicu se ne može opisati već samo doživeti....

Rakovac Goran:


              Нешто мало о Радовању и Радовањском лугу .

             Село Радовање лежи југозападно од Велике Плане. У арачким списковима из првих десетина 19. века не помиње се као самостално насеље. По попису из 1921. године Радовање је имало 191 кућу са 914 становника. По подацима Г. Т. Радивојевића Радовање спада у групу села, која су постала у доба Кочине Крајине. У то доба је у ово село дошло 13 породица, док су све остале млађе. У најстарије породице се убрајају: Лазовићи, Павићи, Обалаши, Стругаревићи, Милутиновићи, и Аћимовићи; све су ове породице дошле у доба Кочине Крајине, остале су породице дошле после првог Устанка и то од Тимока, из Ресаве, из Груже, из Старог Влаха, и из околних села.
 
             О постанку имена овога места разно се прича. Једни веле да је име дошло по некоме Радовану Пикљи, који се први овамо доселио. Други причају да је селу дао ово име кнез Лазар, а да се дотле звало Омајска. Из Омајске је, веле, дошло на Коеово 70 најбољих оклопника, и кад их кнез Лазар видео увикнуо је «ево мога радовања». Када их је упитао одакле су и они му казали, веле да је рекао да се село зове Радовање. По трећима, у селу је за време Турака живело 70 Радована који успеју да умакну Турцима и да побегну у Немачку. Због спасења тих 70 Радована, веле, село је названо Радовање. (Iz almanaha "Šumadija u prošlosti i sadašnjosti" 1932).

               Радовањски Луг је спомен комплекс, који се налази у столетној шуми у атару села Радовање. Спомен комплекс обухвата обележено место убиства и првобитно гробно место ВождаЂорђа Петровића Карађорђа, цркву посвећену Светом архангелу Гаврилу, познату и под именом Црква Захвалница, недавно изграђени парохијски дом, летњу позорницу и улазну капију у Радовањски луг. Налази се на 8,5 км од Велике Плане и обухвата површину од 46 ha. Радовањски Луг, као природно-меморијални споменик има статус непокретног културног добра као знаменито место од изузетног значаја.

Rakovac Goran:
                                   
                  У време Карађорђа, село Радовање није постојало. Цео тај потес где је сада село, припадао је селу Ракинцу, па се од потока Гибавице на запад називао Момајска.
                  У Момајску, доцније названи Радовански луг, склонио је се у ноћи 1 јула по старом календару 1817 год. Карађорђе Петровић, са својим секретаром Наумом Канаром. Склонио је се, да из тих тишина понова подигне стег слободе и доврши дело започето. Требао је само да стигне одговор кнеза Милоша, па да дело ширег замашаја на ослобођењу отпочне.
                  У колиби Драгића Војкића, уживао је Карађорђе гостопримство, али, у нестрпљењу очекиваних порука из Топчидера, није сво време ту проводио. Силазио је и до "воде Доћана" на имање Јована Буковичког, коме је у кошењу и помагао.
                  У вече 12 (25) јула била је субота у очи летњег Св. Аранђела. У сами мрак стигао је војвода Вујица са својим момцима, међу којима је био и Никола Новаковић, родом из Колашина, али настањен у Лапову, коме је Вујица крстио једно дете. Његовог брата за време господарења Карађорђевог, јагодински суд осуди за недела на смрт, а овај с тога смртно мрзаше Карађорђа.
                  Кроз целу летњу ноћ Карађорђе и Вујица водили су дуг разговор. При саму зору заспи Вујица а и сам Вожд Карађорђе наслоњен на једну талпу од колибе.Тих тренутака најмљени и одређени зличинац, Никола Новаковић момак Вујичин, једним замахом секире, тачно у зору 13 (26) јула 1817 године угасио је живот Великог Вође. Удар је био од самога котлаца ка врату. Карађорђе по опису, покуша да се дигне, досегне се сабље, али под смртоносним ударцем клоне и испусти душу.
 Никола отсече Карађорђеву главу и избаци је из колибе, а верног секретара Карађорђевог Наума Канара, који се на потоку умивао, уби из пушке.                             
                 Никола отсече Карађорђеву главу и избаци је из колибе, а верног секретара Карађорђевог Наума Крнара, који се на потоку умивао, уби из пушке.
                Карађорђеву главу, одело, сабљу са орденом добивеним од рускога Цара и 4000 дуката у бисагама, покупе Вујичини момци и однесу у Паланку, где се све то преда Милошевом егзекутору Павлу Сретеновићу-Лисовићу, који све собом у Београд однесе кнезу Милошу и везиру Марашли-Али паши.
                  Обезглављена тела Карађорђа и Наума, огољена и опљачкана, сахране на сто корачаја испод колибе под гранатим брестом. Опело над мртвима обавио је Вучко Поповић, свештеник Старог Аџибеговца.
                 Донету главу Карађорђа у Београду опере , одере , напуни памуком и сламом и засоли Пеја ћурчија, и по нарочитим турским великодостојницима Чокодарима, буде однета у Цариград.

                 

Rakovac Goran:



             Шта се збило са убицама - завереницима .

               Шта се даље збило са

               У бројним легендама које су се преносиле с колена на колено до танчина је препричавана судбина Карађорђевих убица. Иако већина ових прича није имала историјску потврду, служиле су као наук будућим генерацијама да ниједан злочин не пролази без казне.
 
                Први је, према народном предању, страдао несрећни Драгић, сељак из Старог Аџибеговца , данас Старог Села , на чијем имању на трлу у Радовању се убиство и догодило. Иако савременици тврде да ништа није знао о злочиначким намерама кнеза Милоша и војводе Вујице Вулићевића, судбина његових несрећних гостију као да је пратила и њега. Безглаве приказе сретао је свуда, а где год би се појавиле, вода и земља би постајали неупотребљиви. Извори би пресушили, бунари постали загађени, стока је без видљивог разлога умирала. За неколико година Драгић је од имућног човека стигао до просјачког штапа. Потомства нема , лоза се угасила.
 
                 Још већу муку имао је Никола Новаковић, војводин момак који је убио вожда. Док су се сељацима из Радовања утваре само приказивале, он их је, изгледа, носио у себи. Књаз Милош га је из Лапова преселио у Опарић у Левач где га људи не познају али то није много вредело. Брзо се раставши с разумом, казује легенда, махнито је лутао селима борећи се сам са собом. Две године након злочина, док је ходао бесциљно поред Расине, земља се одронила и несрећни човек пао је у реку. Земља га, каже народ, није хтела. Изгледа, међутим, да га је вода једва дочекала. Борећи се да дође до даха, Никола није приметио да је упао у јаз који га је вукао ка воденичном камену. Језиви крик који се након тога чуо годинама је, препричавали су сведоци, дизао косу на глави случајних пролазника. Од порода је кажу имао две ћерке али се са њима и његова лоза угасила.
 
                  Војвода Вујица брзо је схватио да ту нису "чиста посла". Зато је и пожурио да са својом савешћу што пре "измири рачуне". Изградња цркве Покајнице и богат прилог требало је, веровао је, да сперу грехе прошлости. У почетку је изгледало да ће тако и да буде. Не задуго. Милош га је протерао у Турску где је провео једно време и где је од Турака био богато новчано награђиван. По повратку у Србију изнова су кренуле многобројне муке и невоље. Породичне трагедије низале су се једна за другом, али и непозната кожна болест која га је напала, били су довољан разлог да људи почну да га избегавају. Нису га посећивали ни рођаци ни пријатељи , још мање примали у кућу. Самоћа је почела да га раздире. А онда су дошли "гости".
                  У прво време само ноћу, касније и дању. Кад год би затворио очи, пред њим би се појављивале безглаве приказе. Избегавао је да спава, бежао је од куће, тражио спас у манастиру. Кад је схватио да помоћи нема, помирио се са судбином. Почео је да се навикава на њихово присуство, престао је да се плаши, почео је с њима и да разговара. Слутио је смрт, али она није долазила. Тело му се распадало, болови су били све јачи. И када је већ помислио да је жив закорачио у пакао, поново се сетио своје задужбине. Последњом снагом воље дошао је пред врата своје задужбине - Покајнице. Једина жеља била је смрт. Пред свештенством и окупљеним народом тражио је опроштај. За мање од десет минута, по сећању присутних, испустио је душу.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Poštovani,ako hoćete da vidite sve teme morate se registrovati na forum Košnice Voja. Da bi se registrovali kliknite ovde...
Idi na punu verziju