Шти би Душан рекао па где наручи баш ту најскупљу...
Свети Јован
Студен је напољу, студен унутра,
У оку мала сена се вине,
Озбиљна, тиха, јака и важна,
Мајка још увек за мене брине.
Гледам кроз прозор а ветар дува,
Носи пахуље влажнога снега,
Носе ме мисли назад далеко,
Кад светло чкиљи и чека неко.
Сећам се једне зиме далеке,
На Славски дан Светог Јована,
Хладноћа стегла сеоске брезе
Снегом се возе коњске чезе.
Деца срећна по порти трче,
И јуре капе по белом пољу,
Стари их гледају бистра ока,
Уз врући гутљај шљивиног сока.
Рекла је тихо као да моли,
Ред је да мушко из ове куће,
Оде до цркве, пали се свећа,
Сад си ти чедо глава највећа.
А своју седу, одавно нисам,
На Свету икону спустила мирно,
Поведи мајку, ту своју муку,
Помози старици, придржи руку.
Можда ћу сада и више нећу,
А ти знаш шта ми душу кида,
Заклетву дај ми ту пред Богом,
Да моје мушко јабуку скида.
Ех, моје срце, куцати неће,
Кад те за судбу белина веже,
Кад круну носиш и укруг ходаш,
То ће мајци бити најтеже.
Него сад ту стани, испред Јована,
Обећај мајци, испуни жељу,
Уместо што ти око плаче,
Да ми на гробу унуче скаче.
Зоран Вучковић
Свети Јован је Слава моје покојне мајке. Има још мушких глава да пале свећу али кад дође време и ја ћу је палити на овај дан.
Свима који слава Светог Јована Срећна Слава Домаћину, породици и гостима.
