... Изнад далеких висова се помаљало сунце покушавајући да завири испод тог паперјастог покривача што је ушушкало уснулу долину. Већ ми је у глави била позната ова слика, као да сам је негде већ видео. Или неку сличну овој. Стајао сам и помислио да сам већ ово видео када сам се раних година овог века враћао из посете манастиру Хиландар. Рано ујутру сам ухватио аутобус из Крагујевца ка Смедеревској Паланци и у путу сам се просто истопио гледајући брежуљке који су се помаљали из магле као да су морска острвца... Да ли сам само био срећан што сам поново видео своју земљу или ми је душа била олакшана пошто сам уверен да сам неке терете оставио у тој фабрици за опрост српских грехова ни данас ми није јасно. Тек заиграло ми је у грудима а нека ми је милина кренула да избија и да се шири, таман као кад видиш дете кад крене да слаже прве кораке...
...као кад крене да ромиња ђурђевданска киша, као кад домаћин седне за сто испод ораја и наспе стару, од сваког сачувану, ону добру и миловану ракију и кад зна да неће данас у атар јер ће бити мокро и кад зна да ни ту испод тог ораја неће да забави али му је милина кад је види како се уљуљкала у чашицу и кад је осети да се лагано спушта и греје не само ту око срца него и тамо где су љути убоји од тешког, сталног, здравог рада. Исковани клупа и сто од дасака зашкрипе увек кад уздахне и принесе чашицу да је проба, да је уснама такне... Десницом је и даље милује, не испушта је, јер она је ту са њим увек и кад је тешко а увек је тешко, тешко као ономад кад из родитељске, рођене куће, отишао да направи своје домаћинство, кад је сарањивао, када је је дочекивао и испраћао госте и родбину и пријатеље и комшије и увек је она, мученица, била ту да се сложи кад је свечано и јасно изговарао и наздрављао са ''Уздравље'' јер им је то из срца желео и увек се она с њим сложила и кад га је по неки пут подсетила да му је тај комшија или рођак на његовом списку, оном списку кога стално прелистава и покушава да га затури, да га заборави али се он увек врати и увек врти ко бургија... А неких дана му се она, што би се рекло, нашла. Бодрила га је да издржи, да не пусти сузу јер он је домаћин, мушко, он је борац, ратник. Не плачу ратници. Плачу деца и упишуље. И ови што се фарбају са свим бојама и иду на параде. Плачипичке плачу.
Кад домаћин плаче онда је то само кад му крава отели мртво теле. Па и тада ретко. Тешко се празни тај резервоар.
''Милунка, дедер донеси ми онај кожни гуњ и мало оног старог сира... што га као ниси пресолила.''
Послушала га. Донела. Увек слуша. Добро се оженио, сто је пута то себи рекао. Њој никад.
''Шта ме жено гледаш! Па шта ако ћу да покиснем. Видиш колика је крошња немож да прокапље. Гледај своја посла жено!''
Одлази, ситним кораком.
''Спреми неки добар ручак, данас нећу на трактор. И окади. Нешто сам се сетио.'' Она се благо окрене па га нешто пита али он је не чује већ опет утону у себе и сав се умири, само му палац и даље глади мученицу а поглед му залута тамо ка вајату...
... тамо где је први пут са њом заноћио, млад и јак, и опијен не само домаћом него и тим поносом што су се у њиховом дворишту после толико година зачули музиканти и прангије. Те се ноћи баш и не сећа јасно али и није ни важна толико колико је важно да је успео да је добије, да добије њу, да је отме целом селу и ко зна коликим још ђувегијама из околине. Тим истим мангупима што су банули на тај дан непозвани али ипак са добром намером. Зна он то добро. Види им кроз шешире, кроз облаке дима што дувају... да му признају...
Да, беше то на сеоском вашару за заветину на летњег Светог Николу, једног лепог мајског дана када се у јаругама још белео касни багрем а док је ишао до центра села успут је видео комшију да се вере на шљиву и покушава да скине рој пчела... намах му кроз главу прође да је то добар знак, да кад се пчеле деле да се у ствари множе, знао је да је то тај дан. На тај дан је све било јасно. У пар једва прозборених речи кроз стегнута грла што им се стегла док им је срце било у грудима... Он је само питао муцаво Оца... ја... и... да дођемо... и ту му понестане ваздуха таман исто као кад је као мали треснуо са оног истог ораха код тадашње колибе и једва продисао... можда су му се уста и померала али из њих ништа се није чуло... а она је само оборила главу на тренутак... као да пристаје... као да се предаје... али се брзо сетила да је тако нису учили и да није то тако замишљала... и док су јој се у образе наливала стид погледала га пркосно и таман да прозбори све што се у том тренутку каже... да то тако не иде.... да није она вашарска ђинђува или лицидиреско срце са тезге...
...да је њени можда неће дати, да су стара лоза, да деда још држи буђелар, да би са оцем лакше али би је можда мајка грдила, да се те ствари не договарају на вашару.... али је знала да је момак кротак кад треба и да је радан а да је и бојџија кад-кад, да колико год да су јој причали да није прилика да јој је срце увек заиграло кад се његови помену или када се на њиву крене путем кроз малу одакле су... све јој је то севало у било у слепоочнице али је она знала, у том трену је она знала, тако је осећала... само је кратко кроз зубе процедила... дођите... не бавите... и окренула се као што се све окретало око ње, све се вртело, само су јој као кроз врућицу ...
А њу је пратио одавно. Отац му је већ пар пута напоменуо да је стигао, да нема шта више да чека, да је у његовим годинама већ одавно имао дете, да треба још душа ако оћемо да се ширимо јер ће пре или касније да се делимо... да тамо у Старом селу, испод друма што води у Шиловицу где су имали једну здраву њиву, он има доброг другара и да је његова ћерка стасала... ишли су неколико пута да му помажу на мобу. Његова ћерка, некако тиха и туњава, није му привукла пажњу. Али му је њена комшика и другарица запала за око, ћифтасто дивља, једра и јака, бистроока...
... е баш тамо данас му јутарњи поглед падне на воду што се са стреје сливала као што понекад снег пада... лагано и лењо... и та киша што пада у невреме кад треба да пада снег.... ни земља неће да је прими... него је подноси тешко, једва иако су јој недра сува...
...али наиђу тако мокри, кишни, тешки и блатњави дани који притискају груди као да се планина наслонила на леђа и не да да се окренеш, да се заманеш, да нађеш занимање док не дође време за поњаве... али му сада мину мисао, сетио се нечега али није сигуран... пребира по глави.... броји дане... године... сећа се да је једне године био толики снег да ни коњи нису могли кроз сметове... ал то је било кад су прадеду сарањивали... да су донекле на запреги возили сандук ка гробљу а да су се коњи уморили од високог снега, што је ту ноћ допадао као из џака, и нису могли даље... Оно мало људи што је кренуло се поделило у две групе... старији су се вратили а млађи су гурали и вукли ковчег ко санке до раке што су је дан пре ископали тако што су ложили ватру на гробу да се земља одледи... да не беше мученице не би успели да га ископају...
... али није то... нешто друго се сетио... опрезно и тихо као кад прилази икони у цркви рече:'' Милунка, јел ова година преступна... крај фебруара... беше... на овај дан...''...
Не може да је погледа, не жели да чује уздах што јој се полако спусти низ недра... а зна да ће она сада да обрише те ситне кошчате руке у кецељу, да прво седне, да развеже мараму и да крајеве косе заметне иза... да тешко устане и да се прекрсти... да прошапута Оченаш, да упали кандило, да поново веже мараму... тако сваке године... и да подложи смедеревац да га распири да спреми ручак... док јој црне мисли и сећања растера питање где је ставила кадеоницу...
... док он тешко седа на праг а поглед му одлута кроз тамне и мокре орахове гране...