Pčelarske manifestacije > Pčelarske manifestacije i skupovi

Тајмиште - 2016-е

(1/5) > >>

Rakovac Goran:





                   Прошлонедељне благдане Петровдан и Павловдан , односно 12. и 13. јули група пчелара из Србије, у којој је била и моја маленкост, је искористила за посету нашим пријатељима из Македоније Данилоски Благоју и Грозданов Трајчету свештенику кога од милоште зовемо " Падре ". Ова посета је уприличена након вишегодишњих позива и инсистирања Данилоски Благоја из Тајмишта. Петровдан је изабран не случајно. Наиме , један од Благојевих синова се зове Петар те је то његов имендан . Осим тога породица Данилоски на свом прадедовском огњишту у селу Тајмишту  тај дан прославља и као сеоску славу. Трећи , не мање важан, разлог је дугогодишње познанство које је прерасло у право пријатељство између нас српских пчелара и наших колега и пријатеља из Македоније.
                    Организатор овог путовања је био пчелар , наш колега са овог форума Аврамовић Градимир - Града. Под његовом диригентском палицом је све беспрекорно функционисало унапред припремљено и испланирано у минут. Обзиром да је путовање било и више него захтевно делом због кратког времена али и због дужине пута ангажован је комби - мини бус са возачем.
                    На пут се кренуло око поноћи 12.-ог са београдске Чубуре испред кафане Стара Србија која полако али сигурно, под будним оком нашег пријатеља Жарета, прераста у главно састајалиште не само београдских већ и пчелара из целе Србије. Прво заустављање је било у Великој Плани где сам се ја придружио овој одабраној групи. Следеће заустављање у Алексинцу где нам је  Горан Илић , такође члан овог форума , поделио пригодне мајице са пчеларским ознакама и натписом " Тајмиште 2016. Србија - Македонија". Није нам се придружио али следеће слично дружење сигурно неће пропустити. Након униформисања смо наставили даље ка југу до Ниша где нам се придружила наша пчелосело поета и пчеларица Мирјана Бојовић , велики пчеласки ентузијаста и наша неисцрпна инспирација током читавог пута. Ту се дружина коначно окупила седам пчелара и једна пчеларица и места више није било. На крају, пре изласка из Србије, застадосмо и у Врању где нас Слободан Станојковић , у цик зоре почасти врућим буреком жалећи што ни он не може да нам се придружи.
                     На прешевском граничном прелазу прођосмо без проблема и задржавања те зајездисмо даље на југ заобилазећи Скопље. Правац Тајмиште крај Кичева преко западне Македоније. Предели уз пут као из бајке. Масивни планински венци са обе стране пута са и у јулу шареном Шар планином. Врхови Попове шапке се још беле од заосталог снега што у потпуности оправдава и појашњава разлоге што ову планину називају Шаром. Прегазисмо Тетово и Гостивар и тик крај Кичева скривено међу планинским врлетима , попут орловог гнезда ,  на нешто више од 1000.метара надморске висине пронађосмо Тајмиште . Село малено и скривено са старим кућама од камена и черпића изграђених у насветлијем духу народног градитељства као са разгледнице.
                      На прагу нас , како то и приличи правим домаћинима , дочека Благоја раширених руку, широког осмеха и отворена срца. Крај њега читава  породица , супруга Александра , синови Петар и Јосиф , родитељи , сестра и зет. Послужисмо се хладном бунаском водом каје је тик до постављене совре и оседланом кафом ( за оне који не знају кафа је оседлана када се уз њу послужи и домаћа ракија овога пута одлична мастика ). Развеза се прича , пчеларска и свакаква друга , севнуше фото апарати . Послужење царско све домаће уз срнећу дивљач , добро црно вино и домаћине који се труде да гостима испуне сваку па и скривену жељу. Тајмиште наједном оживе са свих страна читаве породице хрле ка сеоској цркви и гробљу да се поконе сенима својих предака који их баш ту у планини  заметнуше и пустише да се раселе пут Кичева , Скопља , Смедерева , Београда и ко зна где још. У домаћинство Данилоски свратише многи на поздрав и виђење , сви насмејани са добродошлицом и лепим жељама. Распева се Тајмиште па и ми то прихватисмо са песмама и са ове и са оне стране Шар планине. Време лети , превише је све лепо да би дуго трајало. Неки од нас са Благојем отворише кошнице те се послужисмо и медом као да све пре тога послужено и пробано није било довољно слатко. Ја се здружих са малим Јосифом , Благојевим сином, те ми он чврсто обећа да ће са оцем доћи да види Београд. Још само да и отац одржи обећање и на београдски сајам пчеларства поведе сина. У већ касним поподневним сатима би нам време да кренемо даље што и учинисмо заједно са Благојем и кренусмо даље на југ.
                       Са првим мраком стигосмо у Неготино на Вардарот варошицу чувену по добром вину и лепим женама. Благоје нас ту предаде у даљу надлежност код нашег Падра који нас  смести у манастирски конак да преспавамо и одморимо за сутрашњи дан. Тако од ове две по чувењу важне ствари овог места видесмо ону прву - вино док нам она друга остаде скривена за неку наредну посету. Рано изјутра изнова кренусмо још јужније ка Тиквешкој долини и Кавадарцима. Околни предео се драстично променио , виногради на све стране сунце пржи осећа се и дах медитерана који овде залази добоко у копно. Падре нас очињски пажљиво доведе до Тиквешког језера , смести на брод , преузе улогу кормилара и поведе у праву авантуру.
                        Тиквешко језеро је вештачки створено преграђивањем Црне реке крај које је у средњем веку ка Цариграду водио један од главних путева кога више нема. Читав предео је сада опустео , у воде језера урањају планинске стене те апсолутни мир и тишину осим бродског мотора ремете само крици корморана, чапљи и орлова. Дуж обала по која аласка колиба скривена у грмљу ниског растиња . Видесмо током пута  и неколико пчелињака . На крају овог сплаварења пред нама се указа и циљ овог путовања - Полошки манастир , бисер српског архитектонског градитељства из 14.века.
                        У манастирску порту уђосмо озбиљни како и приличи људима средњег и познијег доба. Поклонисмо се цару Душану Силном чији нас портрет дочека изнад улазних врата и утонусмо у полумрак цркве испуњен мирисом тамњана и литургијским појањем оца Трајчета и монахиња. Би за тренутак нестварно важно и свечано наћи се на таквом месту. Очи нам се лагано навикнуше на манастирску таму и угледасмо прелепе фреске достојне светогорских манастира а не овог малог , скривеног и доскора заборављеног. У најбољем византијском стилу са  осликаних зидова нам се отвори прича целог новог завета - Христовог живота , страдања и васкрсења. Одмах се дало приметити да су у осликавању фресака учествовала два мајстора фрескописца , један у осликавању новозаветних сцена а други у осликавању појединачних светаца . Овај други изузетни портретиста је, очигледно одступајући од канона колико се то у то време могло, поједине ликове светаца осликао тако добро да се дају поредити са милешевским Белим Анђелом. Средњовековни Паја Јовановић је била прва помисао док сам се задивљен и опчињен уносио у ликове који су ме без светачке строгости благо гледали са манастирских зидова. Блаженство и мир литургије нас је понео те се на крају сви причестисмо.
                        Након литургије обиђосмо манстирско имање , нову цркву , конаке , економске зграде и пчелињак који по речима присутних цвета од како је бригу о овом манастиру преузео наш домаћин отац Трајче. Погостисмо се за манастирском трпезом те са носталгичним погледима и мишљу да иза себе остављамо нешто јако вредно изнова бродом кренусмо назад ка Кавадарцима.
                        Изненађења ни ту није мањкало. По повратку, на обали, нас је сачекао Сашко, познаник и пријатељ са београдских сајмова и одвео на његово имање које је на врху брда удаљено пар километара од језера и са кога пуца предиван поглед на целу околину. И он се потрудио да нас својски угости овога пута свежом језерском рибом прженом у врелом уљу коју ми  залисмо хладном тиквешком смедеревком. Укрстише се тако поново српско - македонски путеви , разгали се душа словенска и заори се још једном песма . Сашков пчелињак неки ко бојаги погледаше јер од песме и весеља за то више и нисмо имали баш превише интересовања. Друштво се ту разгали па запева чак и Стојче који нас је пратио готово читавим путем .
                        Но свака прича , па и ова , има свој крај. Павлов дан је полако истицао па је време било и да се креће кући. По оној народној да је сваког госта два дана доста и ми се сетисмо да не треба претеривати и да нам је време за повратак . Што због умора , што због доброг вина и сјајног провода опраштасмо се од наших домаћина цео сат и још више уз пут добрих двадесетак километара застајући ту и тамо неколико пута. Падоше чвста обећања да ћемо и ми узвратити гостопримство истом мером , да се све ово мора још који пут поновити , кану и по нека суза тешка,мушка те најзад препуни утисака окренусмо ка северу и Србији.
                        Шта рећи на крају ? Била су то два предивно и незаборавно проведена дана.Пријатељства стара учвршћена , нова започета. Гости надам се не превише захтевни а домаћини какви се само на овим нашим балканским просторима могу наћи. Било на Петров и Павлов дан ове године а поновило се на многаја лета и овде код нас у Србији и тамо код њих у Македонији.
                       

Radivoje Stojanović:
Evo malo fotografija za uživanje
https://goo.gl/photos/NDmPJSszqydaGYpG6

Goran ilic:
Svaka castimenjace na ovakvom izvestaju....
A tek kad Mirjana ovo vidi,dobice jos veci motiv da ubrza sa pisanjem knjige ;)

gradimir avramovic:



    Pozdrav svim članovima foruma"Košnice Voja", prvenstveno onima koje ne poznajem i koji su se učlanili posle moga poslednjega javljanja.
    Moram da vam prenesem deo atmosfere koja je vladala na putovanju u Makedoniju i na gostovanju kod naših prijatelja.
    Putovanje smo dugo planirali i svaki putnik dao mu je svoj pečat u smislu određenih idejnih rešenja, organizacije, tehničke podrške...
    Cela ekskurzija je bila prilično dinamična, sadržajna, puna prijateljske topline i dobrodošlice, imala je i svoju duhovnu dimenziju (posetili smo nekoliko crkava i manastira) a svima nam je prijala vesela, bezbrižna i prijateljska atmosfera u putu. Na pretek je bilo pesme, veselja i dobrog raspoloženja...
    U tom smislu, svima bih vam preporučio sličnu organizaciju, jer kontakte i prijateljstva sa foruma pretočiti u neposredno i blisko druženje je neopisiv doživljaj koji u sećanjima traje dugo...i dugo  obogaćuje i oplemenjuje, inače, prilično sivu i monotonu svakodnevnicu... i ako mogu da pomognem u bilo kom smislu, rado bih to učinio.
     Evo nekoliko fotografija sa druženja...

Radisa Zdravkovic:
Pozdrav dragi moj prijatelju Gorane
Čitajući ovaj izvanredno sročeni tekst sa putovanja po Makedoniji kod
naših zajedničkih prijatelja pre svega Blagoja i Padra,osećanja su mi pomešana.
Sa jedne strane drago mi je da ste se odlično proveli kod Blagoja i društva što je
bilo i za očekivati a sa druge strane mi je krivo,jel nisam mogao ,iz objekzivnih
razloga,da budem deo ekspedicije koja je putovala za Makedoniju.Hvala Bogu
septembar i druženje u Nišu su blizu pa ću bar delimično ublažiti izostanak sa ovog
nezaboravnog putovanja.

                   Svako dobro i pozdrav iz Naupare kod Kruševca

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Poštovani,ako hoćete da vidite sve teme morate se registrovati na forum Košnice Voja. Da bi se registrovali kliknite ovde...
Idi na punu verziju