Протеклог викенда, у суботу , најзад видесмо и кишу овога лета. Кувало је као у лонцу целога дана да би око 5. по подне од Рудника наишао црни облак. Усликао сам га 5-6 минута пре него што се просуо по Радовању. Око сат времена је дувало и носило све пред собом а онда се смирило и ромињало целе ноћи. Каква је суша била ни три дана да је падала не би је било довољно. Опет боље је ишта него ништа.
У тренутку почетка невремена код мене се затекао један од првих комшија ( кућа му је скоро километар далеко ) Слава Црња. Он је прави расадник старих прича , веровања и обичаја. Кад је загрмело лице му се озарило и стално је понављао да за његов кукуруз има наде. Све остало му је изгорело ове године.
Када је озбиљно затутњало отпоче град величине лешника. Слава се одједном смрче , готово као и небо , зграби нож са стола и излете у олују. Није ми било јасно шта ради али сам кренуо за њим из радозналости. Преко терасе Слава завитла нож и рече : " Сад ће да престане пребајао сам му ".
Мени је морам признати било смешно али сам се ипак суздржао. Гле чуда , град је готово истог момента престао да пада. Струје је нестало , извалила се бандера , друга од мене , те се у мраку , уз свећу , осладисмо шприцером од смедеревке и његовим причама које ћу убудуће почнети да записујем. Слава је иначе и травар каквог нема у околини и зна да направи чај и мелем за свакакву бољку.
Струје у Радовању немам још увек иако сам се јутрос вратио за Београда. Недељу сам искористио за још један третман брстиваром , прскањем са фајталицом. Наредног викенда још један исти третман и то је све што се летњих третмана тиче.