У наставку ове приче пренећу рад Мр. Велибора Лазаревића . Подужи је па ћу га пребацити из више делова.
Текст је више него интересантан јер се аутор потрудио да сакупи и мало познате изворе и усмена саопштења старијих људи који су од савременика радовањске ноћи из прве руке памтили људе и догађаје који су тема овог казивања.
СВЕДОЧАНСТВА О НОВАКОВИЋИМА У ОПАРИЋУ
За Николу Новаковића се у литератури наводи да је био родом из Колашина , по другима са Косова, а по трећима са арнаутске границе. Постоје и подаци да је он у време кад је био Вујичин пандур, ваљда привремено, био настањен у Аџибеговцу и да се тек после убиства настанио у Опарићу као незнанац за чије злодело нико није ни знао. Но ипак је то само предање и вероватно да је био настањен у Опарићу још пре убиства Карађорђа. По Леонтију Павловићу Никола Новаковић убица Карађорђа из Опарића родом из Колашина и Вујица Вулићевић били су кумови. По неким старим Опарићанима он је као сиромах био слуга и сеиз код Вујице и кад је убио Карађорђа вратио се у Опарић са платом коју је као слуга зарадио и са Милошевом наградом за убиство Карађорђа.
У арачком тефтеру села Опарића из 1831. године уписани су Павле Новаковић и његови синови Недељко и Никола. Занимљиво је да се у истом тефтеру неки Милован Новаковић налази до Павла Новаковића, оца Николе и Недељка те би могао бити у блиском сродству са њима. Кум тог Милована према матичним књигама манастира Каленића био је Петар Кандић из Превешта.
У књизи крштених манастира Каленића за 1843. годину која се чува у Месној канцеларији у Превешту види се да је мајци Миљојки и оцу Милети Новаковићу (у другим случајевима јавља се као Видосављевић) крштен син Мијајло. Кум је био Михајло Вуловић житељ мотрићки. Овај Милета је заправо братанац Николе Новаковића, а Недељков син.
У попису становништва 1863. године, у Опарићу је уписан Милета Новаковић (40), жена Миљојка (35), синови: Мијајло (18), Огњен (11), Милун (9), кћери: Јована (12), Анђелија (10), Јелена (3). Имали су имовину у вредности од 98 дуката и месечни приход од 9 талира.
У Опарићу се поред воденице манастира Каленића 1854. године спомиње и Новаковићка воденица која је највероватније припадала овој породици Новаковић, 6 која је и имала имовину с десне стране Каленићке реке између Опарића и Благотина и с њом се практично на североистоку граничила.
Ова воденица се спомиње и у судској парници код Суда окружија јагодинског који 5. августа 1855. године извештава Начелство окружија јагодинског „по делу парнице Манастира Калинића под заступљенијем игумана истог манастира Гн Теофила, противу Милете Новаковића, Симе Цв. Ђорђевића, Николе Новаковића, Милована Бибића и Недељка Вучићевића из Опарића због успора воденице подигнуте, има Комисија састојећа се из члена Суда овога Гн Јована Печеновића, једног деловодитеља, члена Начелства и 6 вештака у воденицама 30. овог мца изследованије на парничном месту учинити; зато Суд моли Славно Началство да о дану излазка извести нужднога члена од своје стране одредивши, 6 вешти лица избере и о свему томе Суд овај у знању постави ради даљег поступка.”
Из поменутог документа сазнајемо да су ортаци у тој воденици поред осталих били и Никола Новаковић (заправо његови потомци јер је он већ пет година био мртав) и Милета Новаковић од кога је настала породица Милетића у Опарићу. Из поменутог документа сазнајемо да су ортаци у тој воденици поред осталих били и Никола Новаковић (заправо његови потомци јер је он већ пет година био мртав) и Милета Новаковић од кога је настала породица Милетића у Опарићу.
Председатељ Суда округа јагодинског Степан Катић 22. октобра 1855. године шаље Начелству округа јагодинског „пресуду у парници игумана манастира Каленића Г. Теофила противу Милете Новаковића, Симе Ц. Ђорђевића, Николе Новаковића и проч. из Опарића сбог бране воденичне поведениј изречену” 8 с молбом да парничарима на рецепис преда. У одговору начелника левачког среза од 12. фебруара 1856. године не спомиње се да је пресуду предао и Николи Новаковићу а осталима јесте. Ово је разумљиво јер је Никола умро још 1850. године.
ПРИПРЕМЕ И УБИСТВО КАРАЂОРЂА
Знајући да ће Карађорђе пожелети да се врати у Србију и да настави започето дело ослобађања српског народа од Турака, књаз Милош, плашећи се да му овај не преотме власт припремао се да га небратски дочека. Покушавао је преко Вујице Вулићевића и других и да га домами у Србију како би га се отарасио. Знајући да ће највероватнији правац његовог повратка бити преко Дунава и Смедеревске нахије, Милош је сву пажњу усмерио у том правцу. Код Вујице је за пандура поставио свог најповерљивијег човека Николу Новаковића који је имао задатак да пази како на Вујицу тако и на долазак Карађорђа.
Према Константину Ненадовићу књаз Милош је прорачунао „да ће само чрез Вујицу као пријатеља Кара-Ђорђевог отрести се моћи Кара-Ђорђа, и да кад он дође у Србију, да ће се тако прво Вујици јавити! Па за ту цел он је за раније на местио код Вујице у службу пандура Николу Новаковића кивног непријатеља Карађорђевог и дао му потајну заповест шта да ради ако дође Кара- Ђорђе и ако Вујица не јави му за долазак његов? Дао му је да убије и Кара-Ђорђа и Вујицу”.
Карађорђе је прешао у Србију преко Дунава на Раму 29. јуна 1817. године на Петровдан, а скелеџија је био старовлашки кнез Максим Рашковић родом из села Штиткова. Те вечери се састаје са Вујицом на гробљу у Великој Плани. У саму зору Карађорђе оде пред колибу Драгића Војкића у лугу села Радовања. Вујица из Велике Плане оде у Паланку и пошаље свог секретара Анту Протића да јави Милошу да је Карађорђе дошао и да жели да се са њим састане ради општег устанка на Турке. Књаз Милош 7. јула 1817. године наређује Вујици преко Павла Сретеновића Лисовића да убије Карађорђа и његову главу пошаље у Београд. Са Лисовићем испрати и одабране момке, кабадахије зликовачке нарави којима је био увек окружен и који ће, уколико Вујица не изврши заповест, ликвидирати и Вујицу и Карађорђа.
С друге стране Милош о доласку Карађорђа упознаје и Али-пашу Марашлију у београдском граду, који видевши у Карађорђевом доласку опасност за себе и Турке обећава Милошу ако треба и педесет хиљада Турака да убије Карађорђа. Милош уз сагласност везира Али- паше спреми још својих кабадахија и хиљаду пашиних делија да ако Вујица не заврши налог то они учине.
Карађорђе је по Вујичином савету преданио у колиби на трлу Драгића Војкића, а увече на трлу Јована Буковичког код воде Доћана у Аџибеговцу. Кад је Вујица добио налог да ликвидира Карађорђа он га врати у село Радовање на трло Драгића Војкића где је било најзгодније да то дело изврши.
То је било уочи Светог Аранђела Гаврила 12. јула 1817. године. Ту у први мрак му се придружује и Вујица са момцима. „Он се одмах са Господаром Ђорђем одвоји и оде у моју колебу - причао је по Ненадовићу Драгић Војкић. Но један од Вујичини момака по имену Никола Новаковић испречи се на мене и увативши се за јатаган оштро ми ал потишим гласом рече: Уклони се Влау с тим твојим кучетом–дететом–одавде, јер ћу вам сад спискати за душу.” Драгић потом са сином одлази да ноћи под неким грмом, а Вујица је с Карађорђем у колиби Драгићевој вечерао. Карађорђу је, као да је предосећао зло, било мучно и да једе и да пије. На нуткање Вујичино он изговара: „`Остави брате (…) баш ми ту-показујући руком под грло-застаје, што не могу да гледам оног пса- манувши главом на Николу Новаковића који се био споља на колебу наслонио-он нешто ружно погледа.
После притворног разговора са Карађорђем, Вујица се покрива ћурком и прави се да спава и прати кад ће Карађорђе заспати. Тек ујутру Карађорђе заспи наслоњен на дебло границе, а његов момак Наум Крнар је крај њега будан чувао стражу. Никола Новаковић је пак кроз прошће мотрио прилику кад ће моћи Карађорђа секиром да убије, јер се сматрало да га куршум не бије.
Како је изгледало крваво позориште „у свету Недељу, 13. Јула 1817. године у зору на светог Аранђела Гаврила летњег, кад је Кара-Ђорђе заспао-пише Ненадовић-изиђе Наум из колебе, и оде на поточић на подножју исте колебе близу текући, да се умије, и да са извора за свога Господара фришке воде у тиквици завати и донесе. Тад крвник Никола Новаковић кроз колебу смотри да је Кара-Ђорђе на дрво наслонивши се заспо, и да се Наум у колеби не налази, уграби ту прилику, па несмедне му с` очију ударити; с` десне стране полако измакне два три прошца од колебе, промоли се у исту, и из прека замане пустник, и великом секиром лупи Кара-Ђорђа сечимице од самог рамена у врат до котлаца, и сикиру у врату од стра грчевито из руку испустивши клети, остави! - Кара-Ђорђе како је седећки спавао, и преко крила сабљу имао, и десном је руком за балчак-ручник држо, до пола је из суче, појми да устане клоне и мртав падне! Никола живо упадне у колебу, јатаганом главу му отсече, па истрча напоље, счепа дугу пушку нанишани, скреше и верног Наума Крнара умивајућег се на потоку убије; с`трчи на поточић, главу и њему одсече и у колебу је донесе”.
Војвода и повереник Карађорђев Вујица Вулићевић који „се покрио био ћурком и по глави, као да очима својим негледа, грозно позорије које се извршује над својим Вождом, пријатељем и Господаром, ко га је на вери имао! Сав по ћурку попрскан врелом крвљу свог Вожда-на пуцањ пушке, тргне се као из сна и види у колеби близу себе обезглављено дрктајуће тело Кара-Ђорђево, из кога врела крв шиба и пуши се! - Јадовито укне! и сузама лице своје облије! брже скочи и напоље из колебе истрчи, сав с’буњен као у лудилу, једва рекне, те му убица из колебе обоје бисаге изнесе, у којима су се новци и ствари Кара-Ђорђеве налазиле; и каже том свом крволочком момку, да он посечене главе и проче све ствари које ту заостају покупи и да за њим у Паланку донесе. А он Вујица те обоје бисаге баци на коња, у седне и остави то крваво и грозно разбојиште, и као бесомучан горко јадикујући и проклињајући Милоша, одјури у Паланку где су га послати егзекутори Милошеви чекали. Како дође, јави Павлу Лисовићу да је убиство над Кара-Ђорђем извршено-и преда му обоје бисаге, у којима нађу 4.000 дуката, орден Кара-Ђорђев са Лентот крстом, и златну колајну, с којим га је Цар Руски обдарио био. Више Руски медаља за Србске Војводе, поред тога неколико барјака Србске народне боје, његово Вождовско одело са калпаком и перјаницом, план за обште ратовање, и нека писма. Утом стигне и убица Никола Новаковић са главама, сабљом Кара-Ђорђевом коју му је Руски Цар Александар „још кад је у Србији ратовао подарио, с’ надписом: "`Заштитнику Православнија вери и отечества." ` Пиштољима, оделом са њега свученим, сатом, прстеном, и неком другом поситницом. Те ствари Вујица од момка прими, брже напише писмо Милошу и по истом свом момку, убици Новаковићу, главу Кара-Ђорђеву и Наумову у зобницама тајно и најскорије напред у Београд Милошу пошље. Мало доцније за првим, крене се и Павле Сретеновић Лисовић са момцима, коме Вујица преда и оне ствари које су му доцније донете, као сабљу Кара-Ђорђеву и проче; с` писмом на Милоша у ком је описо извршено убиство Кара-Ђорђа с’ назначењем свију ствари и новаца, које су се при Кара-Ђорђу нашле, које то Павле Лисовић прими, у Београд однесе и преда Милошу”.
Након убиства Карађорђа, по писању Ненадовића, убица Никола Новаковић није одмах напустио грозно разбојиште већ је тог јутра решио и да се погости. Тако кад је Драгић Војкић у колиби тог јутра нашао обезглављено тело Карађорђево, а код извора и Наумово и кад стаде "над Кара-Ђорђевим телом плакати, умучка га Милошев грозни извршилац убиства Новаковић, претећи му да ће га одма убити ако само писне, или ако он то ма ком, каже. Потом даље преповеда Драгић: " Закло сам два јагњета за душу и ту је тај убица крволочки момак доручково, пијо ракију и после са главама и стварима отишо, а Господара Ђорђа и онога његовог момка Наума, голе је, наге, само у гаћама крваве оставио, све је са њи поскидао и однео` ”. Из овога се види да Никола није био само зликовац него и окорели пљачкаш кад им је одећу и сваку ситницу покупио.
Као мотив зашто је убио Карађорђа наводи се „што му је овај брата осудио на смрт због кукавичлука на Делиграду”.
Како је протекао тај дан убиства Карађорђа у Београду описује К. Н. Ненадовић.
Књаз Милош се спремао да из Београда са својим момцима и пашиних хиљаду делија крене у обрачун са Карађорђем „ ал ето ти Николе Новаковића са још једним момком Павла Лисовића гди донеше главу Кара-Ђорђеву и Наумову у зобницама и пред Милоша давши му писмо Вујичино баце рекавши: `Ево ти Господару главе Кара-Ђорђеве, нећеш се више од њега бојати` ”.