Autor Tema: Радовањски луг  (Pročitano 35396 puta)

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Zoran Vučković

  • Stari član foruma
  • *****
  • Poruke: 390
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Смедерево ​​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​​​​ ​​​​ Мoравиште ​​ ​​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​​ ЕВ и РВ кошнице
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #15 poslato: Avgust 02, 2017, 17:45:21 »
Evo fotografija.....
Нека нам живот буде сладак као мед!

Van mreže Nenad Tucakov

  • Školovan pčelar sa uverenjem
  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 1371
  • Pol: Muškarac
    • yu2m personal page
  • Lokacija pčelinjaka: Pančevo - Južni Banat
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #16 poslato: Avgust 02, 2017, 19:05:23 »
Još malo ilustracija...

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2230
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #17 poslato: Avgust 03, 2017, 10:32:12 »



               Хвала Ненаде на постављеним фотографијама. Видим да пратиш ову тему. Ако си био на овом месту и сам ово усликао ове године , онда тешко теби. Моја колиба је само пар стотина метара изнад на брду и већ замерам што се ниси јавио и свратио.
               Шалу на страну знаш да имаш отворен позив да свратиш у било које доба само ако сам тамо. А сада да мало ближе објасним шта је на твојим фотографијама представљено.
               На првој , другој и осмој - претпоследњој фотографији је првобитно гробно место Карађорђа. У време убиства , пре двестотина година , ту се налазио велики брест ( у литератури се често помиње храст што није тачно јер је у питању био брест). Он је у међувремену иструлео али је на његовом месту посађен нови који се данас може видети. Карађорђрво тело је ту лежало око две године но о томе ћу посебно писати ( тело му је премештано више пута , тако да је фактички сахрањивано 4.пута ). Само место је одувек било обележено но доста запуштено. Некада се ту налазио велики, стари, натрулели дрвени крст и најобичнија дрвена тараба како стока не би скрнавила гробно место. Тадашње власти нису биле много заинтересоване за његово уређење иако је народ долазио , палио свеће и остављао паре на том месту.
               За садашњи изглед тог места " крива су " или боље речено " заслужна " тројица Плањана који су на своју руку самоиницијативно уредили то место  1992. године. Хвала им и ред је да их поменем .
               Први је Србислав Марковић, каменорезац из Велике Плане . Из скромности на малој мермерној плочи на дну гробног места се потписао као Срба каменорезац. Вероватно инспирисан средњовековним мајсторима од којих је најпознатији Раде неимар. Он је извео готово све радове на постављању мермера, металне ограде и гранитне калдрме.
               Други је Борис Опачић - Баја. Колико знам он био главни финансијер целог пројекта. Као добростојећи човек учинио је пуно добрих ствари за Велику Плану.
               Трећи је Владимир Милошевић звани Влада Фолингер , столар из Велике Плане који је урадио велики крст од храстових талпи.
               Све ово су урадили на своју руку , о свом трошку и упристојили ово свето место.  Зато је и ред да овде буду поменути.
               На трећој и четрвртој фотографији је црква подигнута на самом месту где се убиство догодило која се налази на стотинак метара изнад самог гробног места. Цркву је подигао краљ Александар Карађорђевић и освештана је 1930.године. Посвећена је св. Архангелу Гаврилу а народ ју је прозвао и дан данас је зове црква Захвалница. Више о њој ће бити речено други пут на овој теми.
                На петој слици је нови конак изграђен крај цркве Захвалнице пре неку годину.
                На петој и шестој слици је великоплањански глумац Иван Вучковић - Ика у улози Карађорђа. Познајете га вероватно из улога младог свештеника у серији Село гори а баба се чешља или мајора Палошевића из Равне Горе.
                Девета последња фотографија приказује цркву Покајницу удаљену 2 - 3 километра од овог места. И о њој ће посебно бити речи у наставку ове теме.


                П . С .


                У Великој Плани је одувек било великих поштовалаца  Вожда Карађорђа. Комунистичке власти их нису гледале баш са симпатијама тако да су многи самоиницијативно мало из поштовања а мало више из ината  Вожду указивали поштовање и захвалност на разне начине. Један од примера су тројица горе поменутих. Но ред је да поменем још једног који је за сећање и поштовање Вожда учинио заиста много.
                 Ради се о Јови Илићу глумцу аматеру из Велике Плане који је лик Карађорђа испред цркве њему подигнуте одглумео равно 365.пута. Чинио је то када су долазиле екскурзије али и разне делегације и случајни посетиоци. По старе дане ритуално је предао сабљу и кубуре које је носио за пасом свом сестрићу Ивану Вучковићу који је ову традицију наставио.


               
               

Van mreže Nenad Tucakov

  • Školovan pčelar sa uverenjem
  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 1371
  • Pol: Muškarac
    • yu2m personal page
  • Lokacija pčelinjaka: Pančevo - Južni Banat
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #18 poslato: Avgust 03, 2017, 11:48:39 »
Citat
Под старе дане ритуално је предао сабљу и кубуре које је носио за пасом свом сестрићу Ивану Вучковићу који је ову традицију наставио.
Горане, фотографије сам начинио октобра 2014. када је моја, јединствена и непоновљива 107. генерација панчевачке гимназије Урош Предић, на редовној, годишњој екскурзији обилазила твој крај...
Нисам свратио, јер се нисмо ни познавали  ;D.
Вучковић нам је својом глумом дочарао атмосферу и догађаје, који су уследили.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2230
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #19 poslato: Avgust 03, 2017, 13:07:20 »


Вучковић нам је својом глумом дочарао атмосферу и догађаје, који су уследили.


               Нанаде какви су утисци ?

Van mreže Nenad Tucakov

  • Školovan pčelar sa uverenjem
  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 1371
  • Pol: Muškarac
    • yu2m personal page
  • Lokacija pčelinjaka: Pančevo - Južni Banat
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #20 poslato: Avgust 03, 2017, 18:44:02 »
Glumac je, kao i većina naših, dobar i uverljiv. I stasom i likom podseća na Vožda, onako kako je opisan i ilustrovan.
Sam dogadjaj ostavlja snažan utisak i gorčinu u grlu i za one, koji znaju zbivanja, a mogu da zamislim kako to izgleda onima, koji se prvi put sreću sa činjenicama.
A to voždomorstvo se i kasnije nastavlja u srpskoj istoriji...

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2230
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #21 poslato: Avgust 08, 2017, 11:59:58 »




               

                     Тело Карађорђево је сахрањивано чак четири пута. О томе је давно у Политици објавио текст Огњан Радуловић који овде достављам у целости.

                                                                                        PRVA SAHRANA
 
                  Knez Miloš, tada vladar Srbije, nije bio oduševljen kada se 1817. godine Karađorđe posle progona tajno vratio u Srbiju. Bojeći se da mu jedan od najvećih srpskih junaka ne ugrozi presto, naredio je da ga ubiju. Vožd se sa svojim momkom Naumom nalazio na imanju Dragića Vojkića u Radovanjskom lugu nedaleko od Velike Plane. Smeštaj mu je obezbedio kum Vujica Vuličević. U zoru, na praznik arhangela Gavrila 13/26. jula, Vujicin momak Nikola Novaković sekirom je usmrtio vožda, a onda iz puške i Nauma.
 
                  Zatim je jataganom obojici odsekao glave, stavio u zobnicu i odneo voždovom kumu Vujici. Karađorđevo i Naumovo telo Dragić je zakopao nedaleko od mesta ubistva. Obezglavljena tela bila su pokopana pod jednim brestom na kome je bio urezan krst. Istog dana glave su odnete u Beograd.
 
                  Ostaje dilema da li je Karađorđeva glava odmah predata beogradskom veziru Marašliji, te da su je oni odrali i napunili pamukom, ili je to uradeno kod kneza Miloša, pa je tek onda ovaj veziru predao glavu. Više je pristalica druge teorije. Postoji čak zapisano da je kneginja Ljubica, kada je videla glavu, zakukala: ''Kuku, Milošu, ova će krv na našu decu pasti.''
 
                 Zatim ju je kneginja oprala vinom i predala ćurčiji koji je odrao kožu i napunio je pamukom. Voždovu i Naumovu glavu Marašlija je poslao u Carigrad sultanu Mahmudu Drugom. Voždovu lobanju kneginja Ljubica je oprala od krvi, zavila u svileno platno i stavila u drvenu kutiju. Kuitija je kasnije zakopana.
 
                                                                                                DRUGA SAHRANA
 
                  U vreme dok je trajao ustanak, Karađorđe je u sklopu svog utvrđenog grada u Topoli podigao 1811. godine crkvu presvete Bogorodice. Kao ktitor crkve u njoj je ispred oltara sagradio za sebe grobnicu. Pobožna kneginja Ljubica, bojeci se božje osvete, naredila je nekom seljaku iz okoline Kragujevca da volovskim kolima ode u Radovanje i da sa Dragićem Vojkićem tajno otkopaju Karađorđevo telo i doteraju ga u Milošev konak u Kragujevcu. Iako je sve rađeno sa odobrenjem kneza Miloša, on činu sahrane nije prisustvovao, ali se pobunio što je vožd sahranjen ispred oltara kao da je svetac. A voždovo telo je pred svitanje, uoči velikih Zadušnica 1819. godine, dovezeno iz Kragujevca u njegovu zadužbinu u Topoli gde je pokopano ispred oltara u crkvi koju je podigao.
 
                                                                                               
TREĆA SAHRANA
 
                   Samo godinu dana imao je vožd mira. Knezu Milošu smetao je čak i mrtav Karadorđe. Nikako nije mogao da se pomiri sa činjenicom da voždovi posmrtni ostaci počivaju ispred carskih dveri, na najsvetijem mestu u bogomolji. Zato je odlučio da ga pomeri. Ali, nije smeo iz crkve bojeći se reakcije naroda. Jer, nedugo posle sahrane mesto pred dverima topolske crkve postalo je svetinja. Svakodnevno su se tu okupljali ljudi, pre svih oni odani Karađorđu, ali i drugi, jer je postojalo verovanje da vožd ima isceliteljsku moć. Na njegovom grobu narod se danonoćno molio.
 
                   Telo je izvađeno i pokopano unutar crkve sa desne strane gledano ka oltaru, a odozgo je stavljena nadgrobna ploča od crvenog mermera. Oko groba je postavljena ograda, a na crkveni zid iznad groba knez Miloš je stavio spomen-ploču sa slavenoserbskim natpisom. Tom pločom knez Miloš je hteo da skine sa sebe ljagu oko ubistva, pa je, između ostalog, napisao kako su Turci usmrtili vožda.
 
                   Mnogo je polemika bilo oko toga šta se dogodilo sa Karađorđevom glavom. Od onih da joj se u Turskoj gubi svaki trag, pa do toga da je kasnije spojena sa telом.
 
                   U grobu postoji glava i gotovo se sa sigurnošcu može reći da je Karađorđeva. Ostalo je zabeleženo da je marta 1820. u Beogradu ispred Saborne crkve otkopana glava i u Topoli spojena sa telom.
 
                   I kralja Petra Prvog kopkala je ta dilema. Zato je 1911. godine naredio da se grob otvori i proveri ima li u njemu glave. Čin otvaranja do detalja je opisan 1926. godine u časopisu ''Vidovdan''.
 
                  Tamo, između ostalog, piše da je glava bila uz telo i da se na levoj strani više uva jasno vidi udubljenje koje je nastalo od udarca sekirom. Takode je konstatovano da nedostaje atlas, nosač, i dva pršljena ispod njega koji su stradali kada je jataganom odsečena glava.
 
                                                                                                     
ČETVRTA SAHRANA
 
                  Životna želja kralja Petra Prvog bila je da na Oplencu sagradi zadužbinu, porodičnu grobnicu, hram svetog Đorda, gde će biti sahranjeni njegovi preci, pre svih roditelji i deda Karađorđe, ali gde će se sahranjivati i sledeće generacije. Očevo započeto delo nastavio je njegov sin kralj Aleksandar Karađorđevic i dovršio hram.
 
                  U tek sagrađeni hram prvo su preneti posmrtni ostaci kralja Petra. Oni su iz kripte odneti u severnu pevnicu i smešteni ispod prelepog sarkofaga. A onda je, prema naredbi kralja Aleksandra, otvoren Karađorđev grob, kosti izvađene i položene u specijalno pripremljen kovčeg od teške orahovine postavljen na sredini crkve Rođenja presvete Bogorodice. Na poklopcu kovčega utisnut je štit sa krstom i četiri ocila. Ispod štita urezane su godine rodenja i smrti — 1762—1817.
 
                 Zatim je kovčeg stavljen na lafet i uz zvuke zvona sprovod je krenuo ka Oplencu. Prvo su išli zastavnici sa Karađorđevim zastavama, pa sveštenstvo na čelu sa patrijarhom, a uz kovčeg počasna četa. Za lafetom je išao kralj Aleksandar, knezovi Arsen i Pavle, pa ministri i predsednik vlade, vojvode, generali, oficiri, četnici i ostali visoki gosti. Duž celog puta stajao je narod koji je pristigao iz čitave Srbije. Posle patrijarhovog govora, drveni kovčeg sa posmrtnim ostacima Đorđa Petrovića Karađorđa položeni su u pripremljeni mermerni sarkofag u južnoj pevnici crkve, naspram sarkofaga voždovog unuka kralja Petra Prvog.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2230
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #22 poslato: Avgust 09, 2017, 09:09:32 »





                                                                                 ШТА ЈЕ БИЛО СА КАРАЂОРЂЕВОМ ГЛАВОМ


                    У далекој прошлости одсецање глава противницима палим у биткама се сматрало подвигом и доказом великог јунаштва. Са друге стране отсецање глава онима који нису пали у боју већ су били жртве злочина или освете се сматрало срамним делом недостојним човека.
                    Као што је већ напред речено Вожду Карађорђу је мртвоме , одмах након његовог убиства , глава одсечена. О томе шта се надаље са њом чинило говори текст Нестора Летописца из београдског листа " Време " из маја 1922. године.


                 “Kad se tice zla, Srbi kao sluge i panduri vrlo su brzi. Glava Karadjordjeva stigla je u Beograd u jednoj zobnici vec 14 jula, a telo Vozdovo bilo je sahranjeno u Radovanjskom lugu blizu mesta gde je Karadjordje pogubljen.
                  Milos je bio u velikoj brizi od 7. do 14. jula, a 14. jula, kad je glava Karadjordjeva donesena u Beograd u njegov konak, on je video da je njegov najglavniji suparnik pao, i on je osetio samo radost i zadovoljstvo, koje nisu kvarili nikakvi drugi osecaji.”

                  Ali kako je nastupila noc izmedju 14. i 15. jula, Milos, iako bez skrupula, poceo je osecati grizu savesti i u njegovom konaku (koji se nalazio onde gde je danas zgrada mitropolije, prekoputa Saborne beogradske crkve), u jednoj sobi na belom tanjiru stojala je oprana Vozdova glava sa otvorenim krupnim staklastim ocima mrtvaca. Tanjir je stajao na tronogoj stolici, a pored njega stajalo je kandilce zapaljeno. Bleda svetlost od kandilca osvetljavala je tamno bledu razbarusenu Vozdovu glavu pred kojom je Milos stajao na kolenima, moleci se Bogu i cesto puta ponavljajuci “oprosti kume Djordje! Oprosti gospodaru!”
                 Milos se je smirio tek kad su se ukazali zorini zraci jutra 15. jula. Odsecene glave – Karadjordjeva i njegova momka Nauma Krnara, bile su poslate veziru. Stari Turci su poznali Vozdovu glavu i silno su se obradovali. Vezir je vratio glave Milosu i Milos je nasao jednog kasapina. I sesnaestog jula u podrumu konackoga mutvaka (kuhinja) derao je glavu Vrhovnog vozda prvog ustanka kasapin, i od straha je, radeci taj posao, drhtao.
                 Kad je zavrseno deranje kasapina je uhvatila groznica, on je otisao kuci; i, kako kazu savremenici, od toga je i umro. Oderanu kozu sa obadve (glave) dali su Peri curciji da ih osoli, ispuni pamukom i slamom i vrati u konak Milosu. Kad je sve to uradjeno, onda je ispunjena glava Karadjordjeva zajedno sa Naumovom poslata veziru u grad, otkuda je ona posle odaslata u Carigrad.
                Medju troskovima ucinjenim 1817. od 1. januara do 30. juna, a koji su zapisani u tefterima, nalazi se zapisano: “za Kara Djordjevu glavu 35 grosa”. Nasto je to potroseno, ne zna se, ili je baksis za donesene glave, ili je trosak kasapinu, ili Peri curciji, sto je glavu ispunio.
                Kad je glava ispunjena i poslata za Carigrad, Milos je pisao binaeminu beogradskom Hadzi-Ali-agi nazivajuci ga svojim velikim prijateljem: ”Vas usrdno pozdravljajuci preporucujem za nas razgovor, koga smo imali pri nasem polasku za Carigrad...
 Za vernost nasu mozete predstaviti (sultanu i divanu):
               1.........
               2. da smo svakog odmetnika u sve vreme primirja svagda uhvatili i veziru u ruke predavali...
               3. Evo sad najglavnija stvar od koje (je) najveca sumnja bila, svrsili smo. Karadjordjevu glavu preko previsokom dovletu saljem, i time zasvedocavamo da se nas narod vise ni u kakvoj prilici pobuniti nece, samo ako rahatluk imao da bude...”
               Glava Karadjordjeva stigla je u Carigrad.
               U turskim krugovima vest o smrti Vrhovnoga Vozda izazvala je zaista veliku radost. A kad je glava bila podnesena sultanu, ovaj nije verovao da je to glava Karadjordjeva, ali kad mu je predat prevod Milosevog pisma srpskim deputima u Carigrad on je poverovao, silno se obradovao i naredio da tatarina, koje je glavu doneo, zaogrnu curakom od skupocena zibelina.
               Turski velikasi cestitali su srpskim deputatima sto je pogubljen srpski Vrhovni Vozd prvog pokreta, koji je bio olicenje srpskih pobeda, koji je deset godina upravljao sudbom Srbije, koji je svojim imenom ispunjavao celu Evropu, a svojim pobedama zadivio ne samo svet nego i najveceg vojnika XIX veka, Napoleona I. Da, velikasi turski cestitali su srpskim deputatima sto je pala glava onoga Srbina koji je celo srpsko pleme zadahnuo teznjom za nacionalnim oslobodjenjima i ujedinjenjem.
 I ta glava istaknuta je bila pred sarajem na bedemu sa natpisom: “glava čuvenoga harambase srpskih hajduka zvanog Karađorđe”.
               Lobanja Karadjordjeva bila je ukopana u Beogradu pored Saborne crkve, pa je docnije, kada je 1819. god. telo Karadjordjevo iskopano i preneseno u Topolu tamo i pogrebena, koliko se secamo kazivanja, van crkve, a sastavljena je s telom tek docnije.
               Pricalo se docnije da je nekakav Grk heteista ukrao onu ispunjenu Karadjordjevu glavu i odneo u Atinu, i da je ona tamo cuvana u nekakvom muzeju. Je li to istina ili ne, nikad nismo mogli proveriti.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2230
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #23 poslato: Avgust 10, 2017, 14:11:04 »



              У наставку ове приче пренећу рад Мр. Велибора Лазаревића . Подужи је па ћу га пребацити из више делова.
              Текст је више него интересантан јер се аутор потрудио да сакупи и мало познате изворе и усмена саопштења старијих људи који су  од савременика радовањске ноћи из прве руке памтили људе и догађаје који су тема овог казивања.

                                     
                                СВЕДОЧАНСТВА О НОВАКОВИЋИМА У ОПАРИЋУ
               
                     За Николу Новаковића се у литератури наводи да је био родом из Колашина , по другима са Косова, а по трећима са арнаутске границе. Постоје и подаци да је он у време кад је био Вујичин пандур, ваљда привремено, био настањен у Аџибеговцу и да се тек после убиства настанио у Опарићу као незнанац за чије злодело нико није ни знао. Но ипак је то само предање и вероватно да је био настањен у Опарићу још пре убиства Карађорђа.   По Леонтију Павловићу Никола Новаковић убица Карађорђа из Опарића родом из Колашина и Вујица Вулићевић били су кумови.  По неким старим Опарићанима он је као сиромах био слуга и сеиз код Вујице и кад је убио Карађорђа вратио се у Опарић са платом коју је као слуга зарадио и са Милошевом наградом за убиство Карађорђа.
               У арачком тефтеру села Опарића из 1831. године уписани су Павле Новаковић и његови синови Недељко и Никола. Занимљиво је да се у истом тефтеру неки Милован Новаковић налази до Павла Новаковића, оца Николе и Недељка те би могао бити у блиском сродству са њима. Кум тог Милована према матичним књигама манастира Каленића био је Петар Кандић из Превешта.             
                У књизи крштених манастира Каленића за 1843. годину која се чува у Месној канцеларији у Превешту види се да је мајци Миљојки и оцу Милети Новаковићу (у другим случајевима јавља се као Видосављевић) крштен син Мијајло. Кум је био Михајло Вуловић житељ мотрићки. Овај Милета је заправо братанац Николе Новаковића, а Недељков син.             
               У попису становништва 1863. године, у Опарићу је уписан Милета Новаковић (40), жена Миљојка (35), синови: Мијајло (18), Огњен (11), Милун (9), кћери: Јована (12), Анђелија (10), Јелена (3). Имали су имовину у вредности од 98 дуката и месечни приход од 9 талира.             
                У Опарићу се поред воденице манастира Каленића 1854. године спомиње и Новаковићка воденица која је највероватније припадала овој породици Новаковић, 6 која је и имала имовину с десне стране Каленићке реке између Опарића и Благотина и с њом се практично на североистоку граничила.             
                Ова воденица се спомиње и у судској парници код Суда окружија јагодинског који 5. августа 1855. године извештава Начелство окружија јагодинског „по делу парнице Манастира Калинића под заступљенијем игумана истог манастира Гн Теофила, противу Милете Новаковића, Симе Цв. Ђорђевића, Николе Новаковића, Милована Бибића и Недељка Вучићевића из Опарића због успора воденице подигнуте, има Комисија састојећа се из члена Суда овога Гн Јована Печеновића, једног деловодитеља, члена Начелства и 6 вештака у воденицама 30. овог мца изследованије на парничном месту учинити; зато Суд моли Славно Началство да о дану излазка извести нужднога члена од своје стране одредивши, 6 вешти лица избере и о свему томе Суд овај у знању постави ради даљег поступка.”             
                Из поменутог документа сазнајемо да су ортаци у тој воденици поред осталих били и Никола Новаковић (заправо његови потомци јер је он већ пет година био мртав) и Милета Новаковић од кога је настала породица Милетића у Опарићу.  Из поменутог документа сазнајемо да су ортаци у тој воденици поред осталих били и Никола Новаковић (заправо његови потомци јер је он већ пет година био мртав) и Милета Новаковић од кога је настала породица Милетића у Опарићу.           
                Председатељ Суда округа јагодинског Степан Катић 22. октобра 1855. године шаље Начелству округа јагодинског „пресуду у парници игумана манастира Каленића Г. Теофила противу Милете Новаковића, Симе Ц. Ђорђевића, Николе Новаковића и проч. из Опарића сбог бране воденичне поведениј изречену” 8 с молбом да парничарима на рецепис преда. У одговору начелника левачког среза од 12. фебруара 1856. године не спомиње се да је пресуду предао и Николи Новаковићу а осталима јесте. Ово је разумљиво јер је Никола умро још 1850. године.

                                                                                         ПРИПРЕМЕ И УБИСТВО КАРАЂОРЂА
           
                Знајући да ће Карађорђе пожелети да се врати у Србију и да настави започето дело ослобађања српског народа од Турака, књаз Милош, плашећи се да му овај не преотме власт припремао се да га небратски дочека. Покушавао је преко Вујице Вулићевића и других и да га домами у Србију како би га се отарасио. Знајући да ће највероватнији правац његовог повратка бити преко Дунава и Смедеревске нахије, Милош је сву пажњу усмерио у том правцу. Код Вујице је за пандура поставио свог најповерљивијег човека Николу Новаковића који је имао задатак да пази како на Вујицу тако и на долазак Карађорђа.               
               Према Константину Ненадовићу књаз Милош је прорачунао „да ће само чрез Вујицу као пријатеља Кара-Ђорђевог отрести се моћи Кара-Ђорђа, и да кад он дође у Србију, да ће се тако прво Вујици јавити! Па за ту цел он је за раније на местио код Вујице у службу пандура Николу Новаковића кивног непријатеља Карађорђевог и дао му потајну заповест шта да ради ако дође Кара- Ђорђе и ако Вујица не јави му за долазак његов? Дао му је да убије и Кара-Ђорђа и Вујицу”.             
                Карађорђе је прешао у Србију преко Дунава на Раму 29. јуна 1817. године на Петровдан, а скелеџија је био старовлашки кнез Максим Рашковић родом из села Штиткова. Те вечери се састаје са Вујицом на гробљу у Великој Плани. У саму зору Карађорђе оде пред колибу Драгића Војкића у лугу села Радовања. Вујица из Велике Плане оде у Паланку и пошаље свог секретара Анту Протића да јави Милошу да је Карађорђе дошао и да жели да се са њим састане ради општег устанка на Турке. Књаз Милош 7. јула 1817. године наређује Вујици преко Павла Сретеновића Лисовића да убије Карађорђа и његову главу пошаље у Београд. Са Лисовићем испрати и одабране момке, кабадахије зликовачке нарави којима је био увек окружен и који ће, уколико Вујица не изврши заповест, ликвидирати и Вујицу и Карађорђа.             
                С друге стране Милош о доласку Карађорђа упознаје и Али-пашу Марашлију у београдском граду, који видевши у Карађорђевом доласку опасност за себе и Турке обећава Милошу ако треба и педесет хиљада Турака да убије Карађорђа. Милош уз сагласност везира Али- паше спреми још својих кабадахија и хиљаду пашиних делија да ако Вујица не заврши налог то они учине.              
                Карађорђе је по Вујичином савету преданио у колиби на трлу Драгића Војкића, а увече на трлу Јована Буковичког код воде Доћана у Аџибеговцу. Кад је Вујица добио налог да ликвидира Карађорђа он га врати у село Радовање на трло Драгића Војкића где је било најзгодније да то дело изврши.             
                То је било уочи Светог Аранђела Гаврила 12. јула 1817. године. Ту у први мрак му се придружује и Вујица са момцима. „Он се одмах са Господаром Ђорђем одвоји и оде у моју колебу - причао је по Ненадовићу Драгић Војкић. Но један од Вујичини момака по имену Никола Новаковић испречи се на мене и увативши се за јатаган оштро ми ал потишим гласом рече: Уклони се Влау с тим твојим кучетом–дететом–одавде, јер ћу вам сад спискати за душу.” Драгић потом са сином одлази да ноћи под неким грмом, а Вујица је с Карађорђем у колиби Драгићевој вечерао. Карађорђу је, као да је предосећао зло, било мучно и да једе и да пије. На нуткање Вујичино он изговара: „`Остави брате (…) баш ми ту-показујући руком под грло-застаје, што не могу да гледам оног пса- манувши главом на Николу Новаковића који се био споља на колебу наслонио-он нешто ружно погледа.                 
                После притворног разговора са Карађорђем, Вујица се покрива ћурком и прави се да спава и прати кад ће Карађорђе заспати. Тек ујутру Карађорђе заспи наслоњен на дебло границе, а његов момак Наум Крнар је крај њега будан чувао стражу. Никола Новаковић је пак кроз прошће мотрио прилику кад ће моћи Карађорђа секиром да убије, јер се сматрало да га куршум не бије.               
                Како је изгледало крваво позориште „у свету Недељу, 13. Јула 1817. године у зору на светог Аранђела Гаврила летњег, кад је Кара-Ђорђе заспао-пише Ненадовић-изиђе Наум из колебе, и оде на поточић на подножју исте колебе близу текући, да се умије, и да са извора за свога Господара фришке воде у тиквици завати и донесе. Тад крвник Никола Новаковић кроз колебу смотри да је Кара-Ђорђе на дрво наслонивши се заспо, и да се Наум у колеби не налази, уграби ту прилику, па несмедне му с` очију ударити; с` десне стране полако измакне два три прошца од колебе, промоли се у исту, и из прека замане пустник, и великом секиром лупи Кара-Ђорђа сечимице од самог рамена у врат до котлаца, и сикиру у врату од стра грчевито из руку испустивши клети, остави! - Кара-Ђорђе како је седећки спавао, и преко крила сабљу имао, и десном је руком за балчак-ручник држо, до пола је из суче, појми да устане клоне и мртав падне! Никола живо упадне у колебу, јатаганом главу му отсече, па истрча напоље, счепа дугу пушку нанишани, скреше и верног Наума Крнара умивајућег се на потоку убије; с`трчи на поточић, главу и њему одсече и у колебу је донесе”.               
                Војвода и повереник Карађорђев Вујица Вулићевић који „се покрио био ћурком и по глави, као да очима својим негледа, грозно позорије које се извршује над својим Вождом, пријатељем и Господаром, ко га је на вери имао! Сав по ћурку попрскан врелом крвљу свог Вожда-на пуцањ пушке, тргне се као из сна и види у колеби близу себе обезглављено дрктајуће тело Кара-Ђорђево, из кога врела крв шиба и пуши се! - Јадовито укне! и сузама лице своје облије! брже скочи и напоље из колебе истрчи, сав с’буњен као у лудилу, једва рекне, те му убица из колебе обоје бисаге изнесе, у којима су се новци и ствари Кара-Ђорђеве налазиле; и каже том свом крволочком момку, да он посечене главе и проче све ствари које ту заостају покупи и да за њим у Паланку донесе. А он Вујица те обоје бисаге баци на коња, у седне и остави то крваво и грозно разбојиште, и као бесомучан горко јадикујући и проклињајући Милоша, одјури у Паланку где су га послати егзекутори Милошеви чекали. Како дође, јави Павлу Лисовићу да је убиство над Кара-Ђорђем извршено-и преда му обоје бисаге, у којима нађу 4.000 дуката, орден Кара-Ђорђев са Лентот крстом, и златну колајну, с којим га је Цар Руски обдарио био. Више Руски медаља за Србске Војводе, поред тога неколико барјака Србске народне боје, његово Вождовско одело са калпаком и перјаницом, план за обште ратовање, и нека писма. Утом стигне и убица Никола Новаковић са главама, сабљом Кара-Ђорђевом коју му је Руски Цар Александар „још кад је у Србији ратовао подарио, с’ надписом:  "`Заштитнику Православнија вери и отечества." ` Пиштољима, оделом са њега свученим, сатом, прстеном, и неком другом поситницом. Те ствари Вујица од момка прими, брже напише писмо Милошу и по истом свом момку, убици Новаковићу, главу Кара-Ђорђеву и Наумову у зобницама тајно и најскорије напред у Београд Милошу пошље. Мало доцније за првим, крене се и Павле Сретеновић Лисовић са момцима, коме Вујица преда и оне ствари које су му доцније донете, као сабљу Кара-Ђорђеву и проче; с` писмом на Милоша у ком је описо извршено убиство  Кара-Ђорђа с’ назначењем свију ствари и новаца, које су се при Кара-Ђорђу нашле, које то Павле Лисовић прими, у Београд однесе и преда Милошу”.               
               Након убиства Карађорђа, по писању Ненадовића, убица Никола Новаковић није одмах напустио грозно разбојиште већ је тог јутра решио и да се погости. Тако кад је Драгић Војкић у колиби тог јутра нашао обезглављено тело Карађорђево, а код извора и Наумово и кад стаде  "над Кара-Ђорђевим телом плакати, умучка га  Милошев грозни извршилац убиства Новаковић, претећи му да ће га одма убити ако само писне, или ако он то ма ком, каже. Потом даље преповеда Драгић: " Закло сам два јагњета за душу и ту је тај убица крволочки момак доручково, пијо ракију и после са главама и стварима отишо, а Господара Ђорђа и онога његовог момка Наума, голе је, наге, само у гаћама крваве оставио, све је са њи поскидао и однео` ”.                Из овога се види да Никола није био само зликовац него и окорели пљачкаш кад им је одећу и сваку ситницу покупио.              
                Као мотив зашто је убио Карађорђа наводи се „што му је овај брата осудио на смрт због кукавичлука на Делиграду”.             
                Како је протекао тај дан убиства Карађорђа у Београду описује К. Н. Ненадовић.             
                Књаз Милош се спремао да из Београда са својим момцима и пашиних хиљаду делија крене у обрачун са Карађорђем „ ал ето ти Николе Новаковића са још једним момком Павла Лисовића гди донеше главу Кара-Ђорђеву и Наумову у зобницама и пред Милоша давши му писмо Вујичино баце рекавши: `Ево ти Господару главе Кара-Ђорђеве, нећеш се више од њега бојати` ”.                                                                                

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2230
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #24 poslato: Avgust 10, 2017, 15:18:07 »



                Други део текста мр.Велибора Лазаревића.

 
                                                         СУДБИНА КАРАЂОРЂЕВИХ УБИЦА 
              Да је Никола Новаковић по убиству опљачкао своје жртве говори и податак да је Карађорђе са собом у силају носио кашику коју је он по убиству „узео себи, и она је некако дошла у манастир Каленић јагодинске нахије. Она није велика и овално носио и једну сребрну је округла; с ном је Карађорђе увек јео, с ном погинуо и данас с ном калуђери у манастиру Каленићу народ причешћују
              Никола је каже народно предање као награду за убиство Карађорђа од књаза Милоша добио две чизме дуката (по другима заструга) па закопао у темељ старе куће под гредом темељњачом да му служи за живота. Али деси се да је напречац погинуо те за злато нико није знао где се налази. Ту кућу после његове смрти наследи неки Турчин из Лепојевића који је по одласку Турака остао међу Србима као сладолеxија и за кога се удала сестричина Николе Новаковића. Његов син Миладин Турчиновић  развали кућу само до греде темељњаче и однесе, али се потом предомисли па развали и здраве темељњаче и пренесе некуд а испод њих пронађе поменуто злато и обогати се.
                Никола Новаковић је по предању и после Карађорђевог убиства кад се поново скрасио у Опарићу где се тада није знало шта је урадио јер је била тајна сачекивао Турке на друму Крагујевац -Крушевац и другде, убијао их и пљачкао задајући на тај начин силне проблеме у односима између српско-турских власти, због глоба које су морали да плате сељани убичиног села.  С друге стране Срби су одмах знали да је Никола и нико други злочинитељ тога јер већег зликовца од њега у својој средини нису имали.  Никола и његов брат (да ли онај што је убијен у Делиграду или што је остао код куће не зна се) су Опарићанима још од младости били познати као распуштени и необуздани опасници.
               Никола Новаковић био је познат као „врло свиреп да је мећао људма руке кад је се на ког наљутио, у ступу те је ломио. Био је посве свирјеп! Но кад убије Кара-Ђорђа укратко, полуди и више времена у лудилу је био. Једанпут докопа се коња и пође својој тетки у Жупу, и хтене преко реке Расине да пређе, гди с коња у воду падне; вода га однесе у јаз воденични и јазом до под воденицу, гди је воденични точак западне који сав смрвљен буде. Никола био удовац а имао је сина и једну ћер, девојку од 16 година; Николин син ускоро падне у неку болест коју је више година боловао и у ранама распадо се, и потом умро. А Николина ћи кажу да је, биће баш овога дана на Аранђеловдан кад јој је отац Кара-Ђорђа убио, полудила и она је више година живила и наџивила и брата и оца па је увек вавек догод живила излазила после поноћи око два сата на селско опарићко гробље, па кукала и запевала докле не сване, а потом се мирно кући враћала, и тако је и свој живот скончала; и та се кућа сва угасила да никога ниједне душе више од Николиног рода нема, кажу да су му врата куће глоговим коцем затворена”.
                Изгледа да су га Срби због злодела 1850. године кад је пострадао били протерали из Левча, или надали потеру за њим те се он по једном народном предању склонио код сестре у Жупу,  а по другом код сестре удате у Коњусе код којих се често скривао од потера па кад се враћао од њих неки Срби за време уставобранитеља који су знали правац његовог кретања подсекли су мостић преко кога је морао да пређе на дубоком потоку Коњушаку и он је ту пропао и тешко пострадао.  Коњи су сами отишли у Опарић по чему су његови закључили да је пострадао, потражили га, нашли и превезли у Опарић, где се уочи смрти исповедио јеромонаху каленићком Макарију.
                У Протоколу умрлих цркве Светог Ваведења манастира Каленића који се сада чува у Месној канцеларији у Превешту уписан је упокојени: „Раб Божји Никола Црногорац житељ опарићки исповедав прежде согрешенија своја јеромонаху Макарију Јеремићу пароху цркве ваведењске в. м. Каленић суштија и причастив сјатих тајни престависја месеца маја дне 29 лета предположенаго и погребесја в земљу месеца и дне под летом постављенаго во гробје через мене јереја Сава Поповића пароха милутовачког”. Сахрањен је 30. маја 1850. године, не пише где, али по свему судећи у Опарићу.
                 Пошто су тада уставобранитељи-следбеници Карађорђевића били на власти по народном казивању они нису дозволили да се сахрани у сеоском гробљу већ у Лештаку у парцели свог сестрића Радисава Миленковића из Опарића, а која је некад припадала Новаковићима. Потом га је сестра удата у данашње Миленковиће ископала и пренела у сеоско гробље (ваљда после 1858. године када је кнез Милош дошао поново на власт) и обложила му велики крстолики спомен од барског камена без натписа , који је необичан и по својој величини за оно време и по томе што је рађен од барске сиге, а не од беловодског пешчара као што је остало спомење. Око њега су касније сахрањивани потомци његовог брата Недељка - Милетићи, потекли од Милете Недељковића.
                Отворено је питање зашто је на његовом опелу чинодејствовао ненадлежни парох Сава Поповић из Милутовца, да ли каленићки нису могли или нису хтели или је пак Саву довела Николина сестра која је била удата негде на подручју комаранске парохије у Темнићу„Непосредни убица Никола Новаковић вероватно није имао племениту врлину кајања, пошто је извршио освету убијеног брата. За њега се извесно зна да је после тога полудео и дуго био у лудилу. Удавио се у Расини павши са коња”. Постоји и једна прича да је пострадао у воденици, ваљда својој, самлела га на Каленићкој реци негде више Опарића.  По Владимиру Димитријевићу Никола Новаковић је „пошао према Будиловини, месту свог рођења, али је упао у реку и вода га је однела под точак воденице, где је, поломљених костију издахнуо. Сахрањен је без белега на гробљу у Опарићу”.  Ова теза не може опстати због тога што је питање да ли је на том путу према Будиловини било неког човека који би препознао Николу Новаковића и мртвог га довезао у Опарић . 
 
                 Ни судбина других виновника Карађорђеве смрти није била боља: „Вујица Вулићевић је ослепео на једно око и умро од живих рана. Милош Обреновић је био протеран из Србије, а син му је убијен”.
                 СТИЦАЈЕМ ЧУДНИХ ОКОЛНОСТИ нИКОЛА ЈЕ УМРО 29.МАЈА У ИСТИ ДАН КАДА ЋЕ 1868.ГОДИНЕ У КОШУТЊАКУ БИТИ УБИЈЕМ КНЕЗ МИХАЈЛО , А 1903.ГОДИНЕ ОД СТРАНЕ ГРУПЕ ОФИЦИРА ЗАВЕРЕНИКА ТОГ ДАТУМА ЋЕ БИТИ УБИЈЕНИ И КРАЉ АЛЕКСАНДАР И ДРАГА ОБРЕНОВИЋ.
                 
 



Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2230
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #25 poslato: Avgust 10, 2017, 15:24:32 »





                             И трећи део текста.                                                                        РЕЗИМЕ
 
                             Никола Новаковић из Опарића, пореклом из Колашина у Црној Гори, због освете убијеног брата а по наредби Милоша Обреновића и посредовањем војводе Вујице Вулићевића убио је 26/13. јула 1817. године у Радовањском лугу крај села Радовања на трлу Драгића Војкића бившег вожда српског народа Карађорђа Петровића и његовог момка Наума Крнара.
                            Никола се потом повратио и живео у Опарићу на свом имању дозлогрдивши својим злочинима и Турцима и Србима у Левчу због којих је морао често да се уклања из завичаја. По највероватнијем народном предању при једном таквом путовању се са намерно ослабљеног моста стровалио у поток Коњушак између Коњуха и Селишта и пострадао 29. маја 1850. године и сутрадан сахрањен на свом имању у Опарићу, највероватније што је тадашња власт у време уставобранитеља - Карађорђевићеваца породици ускратила право да буде сахрањен на сеоском гробљу што је учињено накнадно тек по доласку Милоша Обреновића по други пут на власт.
                           По народном веровању породице Николе Новаковића, Вујице Вулићевића и Милоша Обреновића трпеле су ударце судбине због убиства Карађорђа и да су због тога изумрле у чему је српски народ препознао Божију казну.


                            П. С.
                      Текст мр.Велибора Лазаревића сам овде пренео у целини уз мања редиговања.                      
                      Основни разлог је што лично мислим да је најближи правој истини. Садржи више детаља који се у историјским књигама не могу или тешко могу наћи ( нпр.састанак на гробљу у Великој Плани са Вујицом за који сам лично слушао од старијих људи који су ми показивали и споменик где се то наводно догодило мада су истицали да у питању није био Вујица већ извесни Милета из Плане).                                    
                      О овој теми сам прочитао готово све што је до данас код нас објављено. На крају гимназије као матурски рад сам изабрао тему " Први српски устанак " и уз велико противљење тадашњих професора изгурао да дипломирам баш са овом темом. Тада су ми за рад нуђене неке тзв. офанзиве , битке на Пацифику и остале глупости које су се на десетак страна преписивале из године у годину. Био сам упоран и тврдоглав , помало и дрзак ( како само млад човек са 17.година може да буде ) и предао рад на 125.густо куцаних страна. Е , тада ме замало из гимназије нису избацили на месец дана пред дипломирање.                     
                       Све се завршило тако што сам рад морао да скратим на 25 - 30 страна , што ме комисија ништа није питала иако се један професор из комисије стално смешкао и захваљивао и што пар месеци касније при упису на факултет једини у историји Велике Плане нисам добио општинску стипендију.


           

Van mreže Zoran Vučković

  • Stari član foruma
  • *****
  • Poruke: 390
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Смедерево ​​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​​​​ ​​​​ Мoравиште ​​ ​​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​​ ЕВ и РВ кошнице
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #26 poslato: Avgust 11, 2017, 08:11:46 »
Gorane, hvala ti na ovim tekstovima....
Нека нам живот буде сладак као мед!

Van mreže milosav moretic

  • Stari član foruma
  • *****
  • Poruke: 139
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: selo Jelenac (opstina Topola)
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #27 poslato: Avgust 11, 2017, 11:57:42 »
 Gorane, pozdravljam te i zahvaljuem ti se na tekstovima koje si napisao u ovoj temi.
 Odrastao sam u selu Jelencu, opstina Topola, od svoje tridesete godine zivim u Arandjelovcu i moram priznati da dobar deo ovih pojedinosti oko ubistva VELIKOG VOZDA nisam znao a ponosan sam sto sam eto bas iz njegovog kraja. Topola, Zagorica, Jelenac, su mesta-sela kojima je se nas cica(kako smo ga mi zvali, pok. Veroljub Reljic-Daca iz Topole, koji je bio na Karadjordja likom, stasom i postenjem, sportista) kretao, bivstvovao, radio, ziveo, Jagnjilo, selo u kojem je krio i cuvao svoju Jelenu kod njene tetke, od Rudnickog bika, dok je nije ozenio, nasa crkva u Trsteni, kod koje je na vasaru-saboru, drugi dan Vaskrsa, kolo vodio a Jelena igrala do njega, su moje okruzenje, moj zavicaj.
 Nadam se da neces stati sa pisanjem na ovu temu, jer vidim da dosta toga znas na nase zadovoljstvo.
 Pozdrav iz Sumadije

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2230
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #28 poslato: Avgust 16, 2017, 10:52:05 »

                             Овога пута нешто мало података и о цркви Захвалници. Текст који преносим сам исписао пре неколико година на једном другом форуму те га уз незнатна скраћивања овде преносим.
 
                            Na mestu gde se nalazila koliba Dragica Vojkica u kojoj je ubijen Karadjordje 1817.godine podignuta je crkva posvecena sv.Arhangelu Gavrilu,zidana opekom u srpsko-vizantijskom stilu. Projekat crkve je izradio Vasilij Andosov i ona je trebala prestavljati minijaturu oplenacke crkve .Kamen temeljac je postavljen 1920.godine i tom prilikom pri kopanju temelja pronadjeni su ostaci Vojkiceve kolibe te je oltar crkve postavljen bas kraj ostataka ognjista kraj koga se ubistvo i dogodilo.
                             Sama crkva predstavlja jednobrodnu gradjevinu dimenzija 13,58 sa 10,53 metra. Vrh crkve krasi osmostrana kupola. Unutrasnjost je podeljena na pripratu, naos i oltarski prostor. Oltar od naosa deli ikonostas koji sadrzi sedam ikona.
                             U naosu crkve sa leve strane od ulaza godinama je stajao portret Vozda Karadjordja u prirodnoj velicini, ulje na platnu,dinezija 210. sa 110. santimetara ,rad naseg najboljeg portretiste Paje Jovanovica. Slika je trenutno van crkve na restauraciji. Karadjordje je na slici prikazan u crnom odelu sa crvenom lentom preko grudi kao znakom dosojanstva. Desna ruka mu je polozena na sablju a njegov pogled sa portreta prati posetioca bez obzira u kom delu crkve se nalazio.
                             Desno od ikonostasa je spomen ploca Naumu Krnaru,Karadjordjevom sekretaru i pratiocu pri povratku u Srbiju, ubijenom istog jutra kad i Karadjordje nedaleko od tog mesta na potoku dok je tocio vodu.
                             Izgradnju crkve je finansirao Karadjordjev praunuk , kralj Aleksandar Karadjordjevic a radovima na njenoj izgradnji je neposredno rukovodio za tu priliku posebno formiran crkveni odbor. Izgradnja je trajala celu deceniju tako da je crkva osvestana 1930.godine.
                              Za ovaj dogadjaj je vezan jedan poseban kuriozitet.
                              Оsvecenju crkve je prisustvovalo puno naroda. Kralj Aleksandar je dosao cezama neposredno pre cina osvecenja i kada je ugledao kako crkva izgleda zadrzao se vrlo kratko ljut zato sto ulozena sredstva ocigledno nisu opravdana. Crkva je izgledala mnogo skromnije nego sto je trebala i opravdano se sumnjalo da je deo sredstava za njenu izgradnju proneveren. Iz ovih razloga je kralj Aleksandar nakon kraceg zadrzavanja ljutito naredio da se kocija okrene i otisao . Jos jedna srpska sramota.
                              O ovome sam slusao od starijih ljudi iz Radovanja a imao sam prilike da vidim i par fotografija snimljenih tom prilikom za kojima sada bez mnogo uspeha tragam jer ih vredi sacuvati. O onima koji su navodno zloupotrebili sredsta za izgradnju crkve se i danas ponekad  prokomentarise medju radovanjcima, uvek sa opaskom da im familije nisu bas najbolje prosle. Vozdova kletva i surova sudbina izgleda da i danas sustizu sve koji se njega ogrese.
                              Narod je crkvu nazvao Zahvalnica u znak zahvalnosti za sve sto je veliki Vozd za njega ucinio. Izdad samih ulaznih vrata stoji natpis - Zahvalna Jugoslavija - sto predstavlja verovatno jos jedan paradoks vezan za ovo mesto. Jugoslavija je , nažalost , za ovo mesto učinila i pokazala sve osim zahvalnosti. Ni drugi se nisu baš nešto posebno pokazali.

                             U crkvi se inace ne odrzava svakodnevno sluzba vec samo nedeljom i o vecim praznicima.
                             Sticajem okolnosti imao sam priliku da u ovu crkvu dovedem sadasnjeg prestolonaslednika Aleksandra koji je tada crkvu posetio prvi put ( koliko mi je poznato i jedini ) sa suprugom i sinom Filipom. Takodje sam bio domacin i uprilicio posetu ovom svetom mestu i princezi Jelisaveti Karadjordjevic.
                               No, o tom nekom drugom prilikom ukoliko bude bilo inretesovanja.
                                 

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2230
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #29 poslato: Septembar 06, 2017, 11:02:03 »



              Слика плоче изнад улазних врата у цркву Захвалницу и портрет Вожда Карађорђа у природној величини рад Паје Јовановића. Тренутно се налази у Вождовом музеју који је у склопу конака изграђеног поред цркве.
              Портрет је тако насликан да Карађорђеве очи - поглед са слике прате посетиоца без обзира у ком делу просторије се налази. Исто је и са врховима опанака који су му на ногама. Они су увек окренути ка посетиоцу.