Према неким прогнозама следећих десетак дана биће они јесењи. После тога би се вратило михољско лето, барем један мањи период.
Мрављу киселину сам почео 9. овог месеца и последњи третман је био 29. у недељу. Остало ми је врло мало киселине, нисам сигуран да ћу имати за још један третман. Свеједно ставићу прекосутра то што је остало иако ће бити хладно време па нисам сигуран да ли ће испаравати.
Изнад села Орашац на путу од Младеновца ка Аранђеловцу, ако се икада затекнете, застаните покрај пута и погледајте како ''пуца'' поглед на Шумадију. У понедељак сам рано ујутру пролазио туда а цела та котлина се купала у магли. Као да је Србија утонула у облаке. Изнад далеких висова се помаљало сунце покушавајући да завири испод тог паперјастог покривача што је ушушкало уснулу долину. Већ ми је у глави била позната ова слика, као да сам је негде већ видео. Или неку сличну овој. Стајао сам и помислио да сам већ ово видео када сам се раних година овог века враћао из посете манастиру Хиландар. Рано ујутру сам ухватио аутобус из Крагујевца ка Смедеревској Паланци и у путу сам се просто истопио гледајући брежуљке који су се помаљали из магле као да су морска острвца... Да ли сам само био срећан што сам поново видео своју земљу или ми је душа била олакшана пошто сам уверен да сам неке терете оставио у тој фабрици за опрост српских грехова ни данас ми није јасно. Тек заиграло ми је у грудима а нека ми је милина кренула да избија и да се шири, таман као кад видиш дете кад крене да слаже прве кораке...
...као кад крене да ромиња ђурђевданска киша, као кад домаћин седне за сто испод ораја и наспе стару, од сваког сачувану, ону добру и миловану ракију и кад зна да неће данас у атар јер ће бити мокро и кад зна да ни ту испод тог ораја неће да забави али му је милина кад је види како се уљуљкала у чашицу и кад је осети да се лагано спушта и греје не само ту око срца него и тамо где су љути убоји од тешког, сталног, здравог рада. Исковани клупа и сто од дасака зашкрипе увек кад уздахне и принесе чашицу да је проба, да је уснама такне... Десницом је и даље милује, не испушта је, јер она је ту са њим увек и кад је тешко а увек је тешко, тешко као ономад кад из родитељске, рођене куће, отишао да направи своје домаћинство, кад је сарањивао, када је је дочекивао и испраћао госте и родбину и пријатеље и комшије и увек је она, мученица, била ту да се сложи кад је свечано и јасно изговарао и наздрављао са ''Уздравље'' јер им је то из срца желео и увек се она с њим сложила и кад га је по неки пут подсетила да му је тај комшија или рођак на његовом списку, оном списку кога стално прелистава и покушава да га затури, да га заборави али се он увек врати и увек врти ко бургија... А неких дана му се она, што би се рекло, нашла. Бодрила га је да издржи, да не пусти сузу јер он је домаћин, мушко, он је борац, ратник. Не плачу ратници. Плачу деца и упишуље. И ови што се фарбају са свим бојама и иду на параде. Плачипичке плачу.
Кад домаћин плаче онда је то само кад му крава отели мртво теле. Па и тада ретко. Тешко се празни тај резервоар.
''Милунка, дедер донеси ми онај кожни гуњ и мало оног старог сира... што га као ниси пресолила.''
Послушала га. Донела. Увек слуша. Добро се оженио, сто је пута то себи рекао. Њој никад.
''Шта ме жено гледаш! Па шта ако ћу да покиснем. Видиш колика је крошња немож да прокапље. Гледај своја посла жено!''
Одлази, ситним кораком.
''Спреми неки добар ручак, данас нећу на трактор. И окади. Нешто сам се сетио.'' Она се благо окрене па га нешто пита али он је не чује већ опет утону у себе и сав се умири, само му палац и даље глади мученицу а поглед му залута тамо ка вајату...
Ово је снимак са гооглове карте... много је лепше уживо.