Ja sam Dragan Stantić, pčelar hobista. Pčelarim, zajedno sa ocem, na terenima Subotičke peščare gde pašne prilike često znaju da budu nepovoljne po pčelinje zajednice. Zime su nam uglavnom duge, suve i vetrovite a prva ozbiljnija paša stiže tek sa cvetanjem plantaža voća, kojih ima u izobilju. Nakon toga, usled brzog otopljavanja i peskovitog terena na istoj nadmorskoj visini, sledi početkom maja bagremova paša, koja je kratkotrajna, u odnosu na Šumadiju, jer sav bagrem procveta odjednom. Sledi jedan bespašni period od 15-ak dana, pa paša svilenice koja je sigurnija od bagrema i traje oko tri nedelje i na kraju suncokret.
Do sada sam radio sa AŽ košnicama a od prošle godine sam prešao na RV i EV košnice.
Moji prvi kontakti sa pčelama su počeli 1976, kada je moj otac počeo da pčelari, ali dugo sam ja bio, samo povremeno, pomoćni radnik na očevom pčelinjaku, radeći poslove oko selidbi, vrcanja, prihranjivanja itd sve po naređenju. Stručnije poslove je radio otac, ali mene pčelarstvo tada nije ni zanimalo, imao sam ja preča posla. To je tako išlo do bombardovanja, tada sam potpuno odsustvovao sa pčelinjaka, i onda mi se otac razboleo, posle je operisan a sledeće zime je još preživeo infarkt. Tada je imao petnaestak AŽ košnica, i mi smo ga nagovarali da proda pčele, ali on ni da čuje. Nije mi preostalo ništa drugo, nego da ja idem sa njim na pčelinjak i da počnem da radim ja, jer on nije ništa mogao, i kad sam zavirio u košnicu, počela je čarolija.
Krenuo sam sa učenjem, čitajući prvo očeve knjige, posle sam kupovao novije knjige, sve do kojih sam uspeo doći i mislio sam da sam nešto naučio, tek kasnije sam shvatio koliko je to bilo malo. Radili smo tada sa AŽ standard desetoramnom košnicom, bilo je i lepih uspeha, ali je bilo bogami i promašaja. Dogurao sam do 45 društava, ali je to već bilo previše za mene i onda u zimu 2007/2008 mi ugine više od pola pčelinjaka. Pitao sam se gde grešim. Mnogim stvarima nisam bio zadovoljan, ali nisam znao kako da poboljšam svoju tehniku pčelarenja. 2008 godine počinje da radi SPOSov forum, i to je prekretnica u mom pčelarenju. Zašto? Pa zato što se tamo moglo mnogo naučiti, i to stvari koje ne možete naći u knjigama, niti u direktnim kontaktima sa drugim pčelarima, jer ste u životu upućeni na jedan manji broj pčelara dok ih je na forumu mnoštvo. Tamo sam i upoznao, teorijski, RV košnicu.
Za RV košnicu sam saznao još iz časopisa „Pčelar“, ali sam se zainteresovao za njene osobine tek učlanjenjem na forum SPOS-a, gde ju je predstavio njen autor Vojo Brstina. U proleće 2009 sam kupio dve RV i jednu EV košnicu i iste godine smestio dva manja prirodna roja u RV tela. Posmatrao sam razvoj tih rojeva i zazimio ih. Oba roja su bez problema pregurala zimu i u proleće se odlično razvijala, bolje nego ostala društva koja su bila u AŽ košnicama, gde sam opet imao značajnih zimskih gubitaka. Kažem sebi „to je to što želim“, i odlučim da u potpunosti pređem na RV košnice, ali sam se mislio kako da ubedim oca u to, znao sam da voli Ažejke. Za divno čudo, on se od prve složio, video je i on razlike. Prošle godine sam prešao na RV i EV košnice, i to je bila godina izgradnje saća i sticanja iskustava, inače po pašnim prilikama loša, a od ove godine sam krenuo punom parom. Nastavak sledi, a i fotografije.
