Vodeći se idejom isparivača sa
http://kiwimana.co.nz/vaporizing-varroa-mites/ Ken Baning je konstruisao svoju verziju koja je nešto jednostavnija. Ključni element isparivača je grejač cilindra dizel motora snage oko 50W (kod nas, recimo, grejači za Golf su približni po dimenzijama)
Oksalna kiselina
Na strani
http://scientificbeekeeping.com/oxalic-acid-heat-vaporization-and-other-methods-part-2-of-2-parts/ je opširniji pregled upotrebe oksalne kiseline.
"Kako funkcioniše isparavanje oksalne kiseline? U
CRC Handbook of Chemistry and Physics našli smo da nakon zagrevanja oksale kiselin prvo isparava voda hidratacije pa na 157,2°C oksalna kiselina počinje da sublimira (direktno iz čvrstog u gasovito stanje) i na kraju na 188,9°C ostatak oksalne kiseline koji nije stigao da sublimira se razgrađuje na mravlju kiselinu i ugljen dioksid. Vrele pare se dižu unutar zatvorenog prostora košnice i kondenzuju u male kristale koji prekrivaju sve u košnici.
Jedan od problema sa nekim isparivačima je što postaju vrući prebrzo i razgrađuju pre nego isparavaju oksalnu kiselinu.
Prednosti isparavanja su:
1. Izgleda da je manja toksičnost i za pčele i za leglo.
2. Nije potrebno otvarati košnicu po hladnom vremenu.
3. Tretiranje se može obaviti u sred zime na niskim temperaturama bez velikog uznemiravanja klubeta.
Nedostaci su:
1. Očito, pčelar je suviše izložen jer dolazi u kontakt sa kristalima jer mora da odmeri svaku dozu (mericom).
2. Pare su veoma štetna za oči, nos, pluća i izlažu pčelara značajno većem riziku ozbiljne povrede nego što je kod metode nakapavanja (dribble)."
Za isparavanje oksalne kiseline potrebno je najviše tri minuta.
Na sledećoj slici je konstrukcija isparivača sa dva grejača koji verovatno ravnomernije zagrevaju kristale sa elektronskim tajmerom za ograničavanje vremena rada isparivača.
Oksalna kiselina
