Налетех на интернетима на ову лепу песму....
Милан Ракић – СТАРОСТ
У вечерњој магли пред нама се пружа
Пусто црно поље, и убого село;
Непомично на њивама жито зрело;
Зраком струји мирис дивљих белих ружа…
Ћути мрка шума борова у тами,
И природа цела ћути. Ноћ се хвата.
Нечујно пролећу задоцнела јата.
А ми, као двоје сирочади, сами,
У свежој тишини природе и ноћи
Осећамо јасно, са тугом и стравом,
Да у нашој души нема више моћи,
Да устрепти силно пред лепотом правом.
То долазе, драга, све ближе и ближе
Нечекани дани немоћи и беде,
Све се чежње гасе и све страсти бледе,
И ко неман старост пре времена стиже.
– Да, драга, старост пре времена стиже,
С поворком црном недуга у мана,
Не осећамо ни сласти ни гриже,
Ни свежи полет из младићких дана.
Сва нам је старо, све позната тема,
Нестала љубав спрам нових открића,
У души нашој више места нема
За нов утисак од ствари и бића.
И сва природа и њезина блага,
И све вештине што човеку годе,
Кроз душу нашу пролазе, без трага,
Ко тамне сенке преко мутне воде.
И тако редом, тако сваког часа,
Ми млади старци најновијег доба,
Падамо, рано изнурена раса
И умрећемо сасвим, јоше пре гроба…
Ја знам да мени Господ неће дати
Старост дубоку, нит поред мене
Свечано проћи и људи и жене,
Златне ми свадбе сталожени свати.
Живот ће проћи ко тренутне пене,
Маћија некад а некада мати,
Напречац ће, у напону, да свене,
И шта је старост никад нећу знати.
А ја бих хтео да у старе дане
Поновим чедност младићку, и ране
Негдашње чежње при месецу бледу;
Да милујем, као некад, уз исте
Покрете чедне и нагоне чисте,
Старачком руком косу твоју седу…
