SVETOJOVANSKO PRISEĆANJE
Približava se dan moje krsne slave – Sv.Jovan. Uvek se radujem tom danu kada mi u goste dođe i do četrdeset dragih gostiju, uglavnom prijatelja i rodbine. Pripreme su u punom jeku, a gosti su za svaki slučaj pozvani. Ipak, u mome sećanju je jedan neobičan dan krsne slave kada nam od gostiju nije došao niko. Davno je to bilo, negde krajem pedesetih godina prošloga veka.
Otac i majka, pa i ja i mlađi brat smo se za taj dan pripremali kao i obično. Živelo se skromno, gotovo siromašno, pa se štedelo počev od jeseni kako bilo svega i za Božić i sa Sv.Jovan. Međutim uoči Sv.Jovana, dan ili dva ranije je počeo da pada jak sneg! Bila je prava mećava. Kada je osvanulo svetojovansko jutro, otac je morao dobro da se pomuči kako bi očistio sneg i napravio staze do ulazne kapije, svinjca i kokošinjca. Čini mi se da je visina snežnog pokrivača bila veća od moje visine. Prvo što nam je otac saopštio bilo je da on misli da ne može ni do crkve da ode kako bi bio na liturgiji i odneo slavski kolač, što je inače svake godine redovno činio. Odmah je izrazio sumnju da nam po takvom kijametu niko od gostiju neće moći da dođe na Slavu. Pa zašto smo sve onda pripremali, za koga, samo za nas četvoro?
U isto vreme, vojska smederevskog garnizona je krenula u vojne manevre i kretali su se našim putem prema susednom selu Drugovcu. Međutim, mećava je bila toliko snažna i jaka da je uspela i vojsku da blokira u snegu. Čitava kolona vojnih kamiona, džemsova, dodževa i tenkova stajala je danima na putu pored naše kuće. Čak ni oni nisu mogli da savladaju toliki visinu snega. Gosti su nam prethodnih godina obično pristizali između jedanaest i dva sata popodne. Ovoga puta ne dođe baš niko! U takvoj situaciji, da ne bi bili sami, da ne budemo sasvim bez gostiju, majka je predložila ocu da u goste pozove nekoliko vojnika zavejanih u snegu. Tako je i bilo. Pristiglo je petoro, dobro i toplo odevenih vojnika, ali ipak sasvim promrzlih od žestoke studi i mećave. Ne znam odakle su bili, iz kog dela tadašnje Jugoslavije, ali sam dobro upamtio da su dvojica ili čak trojica govorili ijekavicu koju sam tada prvi put čuo. Uz njih kao jedine goste smo upalili sveću i prerezali slavski kolač. Ručak je išao svojim redom po tradiciji, međutim vruća rakija ili kako smo je zvali šumadijski čaj im je jako dobro došla i lepo ih ugrejala. Nakon dva do tri sata gošćenja otišli su na svoje teške zimske zadatke. Bili su prezadovoljni, ali i mi takođe, jer nismo ni u takvim uslovima ostali bez gostiju.
Prošlo je od tada mnogo vremena, negde preko pedeset godina, pa se pitam gde li su danas ti nekadašnji vojnici, da li su živi i zdravi i u kojim državama danas žive? Koliko li godina danas imaju, verovatno oko osamdeset? Kako bi lepo bilo da bar neko od njih ovo pročita, da se priseti tih teških dana, pa da se prepozna i učini mi veliku čast i da ove godine o Sv. Jovanu bude ponovo moj dragi gost. Sada su neka druga vremena, snegova onakvih nema odavno i veoma se lako stiže do Palića.
