Košnice Voja

Ostale teme na forumu => Ostale teme van pčelarstva => Temu započeo: Rakovac Goran Jul 26, 2017, 11:46:58

Naslov: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Jul 26, 2017, 11:46:58



               
                   Данас је празник Сабор светог архангела Гаврила у народу познатији као летњи Аранђеловдан. У календару Српске православне цркве није обележен  " црвеним словом " али важи за велики и важан дан који се слави у многим крајевима Србије и шире. Верни на данашњи дан избегавају пољске послове а жене и девојке чак и ручне радове.
                   Архангел Гаврило је један од седморице серафима најближих Божјем престолу и сматра се живом бестелесном силом. Слави се и поштује као анђео Благовесник који људима преноси Божије благе и радосне вести. У настајању хришћанства најављивао све значајне догађаје. Учествовао је у Божијем стварању света и у борби против "палих " анђела. Пророку Мојсију  се јавио у пустињи , пренео поруку и поучио га да напише Књигу постања. Захарији је најавио рођење Јована Претече Исусовог - Светог Јована Крститеља. Јоакиму и Ани је је најавио рођење Пресвете Богородице Марије а касније њој рођење Господа Исуса Христа.
                   Осим код хришћана изузетно је поштован и од припадника мухамеданске вере који га називају Џабрил. Пророку Мухамеду се често јављао и преносио Божије поруке а овај касније кроз свету књигу Куран ове поруке остављао за наук људима.
                   Једна од најлепших средњовековних фресака , Бели анђео на Христовом гробу , фрескописана у манастиру Милешева крај Пријепоља приказује архангела Гаврила.


                   Иако Благовесник са лепим и благим вестима за овог свеца се везује и један трагичан и кобан догађај. Отуд на овој теми  најпре помињање архангела Гаврила.
                   Наиме на данашњи дан у ноћи 25 / 26 јула 1817. године , у само праскозорје , дакле пре тачно 200 година , група завереника предвођена књазом Србије Милошем Обреновићем као инспиратором , кнезом Смедеревске нахије Вујицом Вулићевићем као  организатором и несрећним Николом Новаковићем као непосредним егзекутором на зверски начин је лишила живота оца савремене Српске државе Георгија Петровића - Карађорђа и његовог пратиоца и секретара хетеристу Наума Крнара. Беше то у Радовањском лугу на трлу Драгића Војкића из Старог Аџибеговца и отад село са лепим именом Радовање и луг на његовом ободу постадоше познати и уђоше у исорију.
                    Судбина се поиграла са свим поменутим и убијенима и убицама. Судбине њихове и њихових потомака се памте и препричавају а многе и опомињу у искушењима које им живот намеће. Иронијом те исте судбине на дан анђела који носи лепе вести просу се Србијом  црна и грдна , ружна да ружнија не може бити вест о погубљењу великог Вожда. Чекаше Срби 500 година да изнедре некога ко ће их повести и ослободити од поробљивача па кад га најзад дочекаше они га мучки , пред зору у зло доба и убише. Остаде за наук прича о овом догађају и луг које се од тог дана назваше Радовањским.


                   
                   
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Miroslav Jovanović Jul 26, 2017, 12:45:30
Gorane svaka čast na ovom tekstu! Zahvaljujući poznanstvu sa tobom imao sam priliku da posetim Radovanje i Pokajnicu... Osećaj koji sam doživeo ulazeći u Pokajnicu se ne može opisati već samo doživeti....
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Jul 26, 2017, 13:07:15


              Нешто мало о Радовању и Радовањском лугу .

             Село Радовање лежи југозападно од Велике Плане. У арачким списковима из првих десетина 19. века не помиње се као самостално насеље. По попису из 1921. године Радовање је имало 191 кућу са 914 становника. По подацима Г. Т. Радивојевића Радовање спада у групу села, која су постала у доба Кочине Крајине. У то доба је у ово село дошло 13 породица, док су све остале млађе. У најстарије породице се убрајају: Лазовићи, Павићи, Обалаши, Стругаревићи, Милутиновићи, и Аћимовићи; све су ове породице дошле у доба Кочине Крајине, остале су породице дошле после првог Устанка и то од Тимока, из Ресаве, из Груже, из Старог Влаха, и из околних села.

 
             О постанку имена овога места разно се прича. Једни веле да је име дошло по некоме Радовану Пикљи, који се први овамо доселио. Други причају да је селу дао ово име кнез Лазар, а да се дотле звало Омајска. Из Омајске је, веле, дошло на Коеово 70 најбољих оклопника, и кад их кнез Лазар видео увикнуо је «ево мога радовања». Када их је упитао одакле су и они му казали, веле да је рекао да се село зове Радовање. По трећима, у селу је за време Турака живело 70 Радована који успеју да умакну Турцима и да побегну у Немачку. Због спасења тих 70 Радована, веле, село је названо Радовање.
(Iz almanaha "Šumadija u prošlosti i sadašnjosti" 1932).

               Радовањски Луг је спомен комплекс, који се налази у столетној шуми у атару села Радовање. Спомен комплекс обухвата обележено место убиства и првобитно гробно место ВождаЂорђа Петровића Карађорђа, цркву посвећену Светом архангелу Гаврилу, познату и под именом Црква Захвалница, недавно изграђени парохијски дом, летњу позорницу и улазну капију у Радовањски луг. Налази се на 8,5 км од Велике Плане и обухвата површину од 46 ha. Радовањски Луг, као природно-меморијални споменик има статус непокретног културног добра као знаменито место од изузетног значаја.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Jul 26, 2017, 13:56:39
                                   
                  У време Карађорђа, село Радовање није постојало. Цео тај потес где је сада село, припадао је селу Ракинцу, па се од потока Гибавице на запад називао Момајска.

                  У Момајску, доцније названи Радовански луг, склонио је се у ноћи 1 јула по старом календару 1817 год. Карађорђе Петровић, са својим секретаром Наумом Канаром. Склонио је се, да из тих тишина понова подигне стег слободе и доврши дело започето. Требао је само да стигне одговор кнеза Милоша, па да дело ширег замашаја на ослобођењу отпочне.
                  У колиби Драгића Војкића, уживао је Карађорђе гостопримство, али, у нестрпљењу очекиваних порука из Топчидера, није сво време ту проводио. Силазио је и до "воде Доћана" на имање Јована Буковичког, коме је у кошењу и помагао.
                  У вече 12 (25) јула била је субота у очи летњег Св. Аранђела. У сами мрак стигао је војвода Вујица са својим момцима, међу којима је био и Никола Новаковић, родом из Колашина, али настањен у Лапову, коме је Вујица крстио једно дете. Његовог брата за време господарења Карађорђевог, јагодински суд осуди за недела на смрт, а овај с тога смртно мрзаше Карађорђа.
                  Кроз целу летњу ноћ Карађорђе и Вујица водили су дуг разговор. При саму зору заспи Вујица а и сам Вожд Карађорђе наслоњен на једну талпу од колибе.Тих тренутака најмљени и одређени зличинац, Никола Новаковић момак Вујичин, једним замахом секире, тачно у зору 13 (26) јула 1817 године угасио је живот Великог Вође. Удар је био од самога котлаца ка врату. Карађорђе по опису, покуша да се дигне, досегне се сабље, али под смртоносним ударцем клоне и испусти душу.
 Никола отсече Карађорђеву главу и избаци је из колибе, а верног секретара Карађорђевог Наума Канара, који се на потоку умивао, уби из пушке.
                             
                 Никола отсече Карађорђеву главу и избаци је из колибе, а верног секретара Карађорђевог Наума Крнара, који се на потоку умивао, уби из пушке.
                Карађорђеву главу, одело, сабљу са орденом добивеним од рускога Цара и 4000 дуката у бисагама, покупе Вујичини момци и однесу у Паланку, где се све то преда Милошевом егзекутору Павлу Сретеновићу-Лисовићу, који све собом у Београд однесе кнезу Милошу и везиру Марашли-Али паши.
                  Обезглављена тела Карађорђа и Наума, огољена и опљачкана, сахране на сто корачаја испод колибе под гранатим брестом. Опело над мртвима обавио је Вучко Поповић, свештеник Старог Аџибеговца.
                 Донету главу Карађорђа у Београду опере , одере , напуни памуком и сламом и засоли Пеја ћурчија, и по нарочитим турским великодостојницима Чокодарима, буде однета у Цариград.

                 
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Jul 26, 2017, 14:18:05



             Шта се збило са убицама - завереницима .

               Шта се даље збило са

               У бројним легендама које су се преносиле с колена на колено до танчина је препричавана судбина Карађорђевих убица. Иако већина ових прича није имала историјску потврду, служиле су као наук будућим генерацијама да ниједан злочин не пролази без казне.
 
                Први је, према народном предању, страдао несрећни Драгић, сељак из Старог Аџибеговца , данас Старог Села , на чијем имању на трлу у Радовању се убиство и догодило. Иако савременици тврде да ништа није знао о злочиначким намерама кнеза Милоша и војводе Вујице Вулићевића, судбина његових несрећних гостију као да је пратила и њега. Безглаве приказе сретао је свуда, а где год би се појавиле, вода и земља би постајали неупотребљиви. Извори би пресушили, бунари постали загађени, стока је без видљивог разлога умирала. За неколико година Драгић је од имућног човека стигао до просјачког штапа. Потомства нема , лоза се угасила.

 
                 Још већу муку имао је Никола Новаковић, војводин момак који је убио вожда. Док су се сељацима из Радовања утваре само приказивале, он их је, изгледа, носио у себи. Књаз Милош га је из Лапова преселио у Опарић у Левач где га људи не познају али то није много вредело. Брзо се раставши с разумом, казује легенда, махнито је лутао селима борећи се сам са собом. Две године након злочина, док је ходао бесциљно поред Расине, земља се одронила и несрећни човек пао је у реку. Земља га, каже народ, није хтела. Изгледа, међутим, да га је вода једва дочекала. Борећи се да дође до даха, Никола није приметио да је упао у јаз који га је вукао ка воденичном камену. Језиви крик који се након тога чуо годинама је, препричавали су сведоци, дизао косу на глави случајних пролазника. Од порода је кажу имао две ћерке али се са њима и његова лоза угасила.
 
                  Војвода Вујица брзо је схватио да ту нису "чиста посла". Зато је и пожурио да са својом савешћу што пре "измири рачуне". Изградња цркве Покајнице и богат прилог требало је, веровао је, да сперу грехе прошлости. У почетку је изгледало да ће тако и да буде. Не задуго. Милош га је протерао у Турску где је провео једно време и где је од Турака био богато новчано награђиван. По повратку у Србију изнова су кренуле многобројне муке и невоље. Породичне трагедије низале су се једна за другом, али и непозната кожна болест која га је напала, били су довољан разлог да људи почну да га избегавају. Нису га посећивали ни рођаци ни пријатељи , још мање примали у кућу. Самоћа је почела да га раздире. А онда су дошли "гости".
                  У прво време само ноћу, касније и дању. Кад год би затворио очи, пред њим би се појављивале безглаве приказе. Избегавао је да спава, бежао је од куће, тражио спас у манастиру. Кад је схватио да помоћи нема, помирио се са судбином. Почео је да се навикава на њихово присуство, престао је да се плаши, почео је с њима и да разговара. Слутио је смрт, али она није долазила. Тело му се распадало, болови су били све јачи. И када је већ помислио да је жив закорачио у пакао, поново се сетио своје задужбине. Последњом снагом воље дошао је пред врата своје задужбине - Покајнице. Једина жеља била је смрт. Пред свештенством и окупљеним народом тражио је опроштај. За мање од десет минута, по сећању присутних, испустио је душу.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Zoran Vučković Jul 27, 2017, 08:23:33
Gorane, hvala ti za ovo pisanije i nadam se da ćeš nastaviti da pišeš ovu sitnu knjigu o sudbinama ostalih učesnika da se podsetimo i zapamtimo da se dobro dobrim vraća a loše još gorim.
Izvini što ti pravim prekid u ovim porukama ali mi u duši a i dušama moje porodice stoji jedna tužna misao. Pre izvesnog vremena smo porodično posetili mesto gde je ubijen Karađorđe. Bilo je to tmurno (pre)podnevno vreme. I ono što smo videli i osetili na tom mestu tumačili smo dosta pričajući i razgovarajući i 'ćuteći' tog dana a može da se provuče kroz sledeće redove:
Ako su Srbi i Srbija zaposatavili a da možda budem i oštar pa napišem i zaboravili Karađorđa sama priroda nije. To mesto iako se nipočemu ne razlikuje od ostale prirode jer je i zeleno i živo i ima cvrkuta ptica i bujno ipak u svojoj biti je tužno. Iz tog zelenila i bujanja se javlja tuga, ptice cvrkutaju tužbalice, nekako se grane pomeraju tiho.... priroda još uvek žali za svojim barjaktarom slobode i junaštva...
Da li smo to umislili jer je bio tmuran dan ili je to stvarno tako, e o tome smo pričali i pravili paralele i poređenja jer smo prošle godine posetili i vilu Obrenovića kraj Smederava pa smo se setili i tih priča i utisaka....
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Jul 27, 2017, 09:19:48





                 Зоране нема потребе да се због било чега извињаваш. Напротив , ако ово нико не чита и никога не интересује нећу ништа ни да напишем. Ја то све мање - више имам у глави и могу " на изуст " да издекламујем јер ме то од детињства занима.
                 Што се тиче твог утиска о изгледу Радовањског луга потпуно си у праву. Различити људи га доживљавају на различите начине. Неки као место дивне природне а неки као задњу мрачну забит Србије. У праву су и једни и други. Ево како га је видео и доживео песник Петар Пајић у својој песми " Србија " :


                                                                                Ја сам био у Србији,
                                                                               Србија је на робији!
                                                                               Срби седе у кафани
                                                                               Што пијани, што поклани,
                                                                               Срби леже покрај друма,
                                                                               Из глава им ниче шума,
                                                                               А из сваке српске главе
                                                                               Теку мутне три Мораве.

                                                                                Српског вођу Карађорђа
                                                                               Убио је други вођа,
                                                                              Место где је било клање
                                                                              Срби зову Радовање.
                                                                              Убијеном и убици
                                                                              Дигнути су споменици,
                                                                              Сад се сваки Србин бије
                                                                              Са две своје историје.


                            Цитирао сам само почетак песме јер се он односи на ову тему. Свака сличност са данашњим временом и приликама је намерна.  Иначе биће још и писања и слика али је ред да се још неко укључи.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Jul 27, 2017, 09:59:39



                      Пре описа судбине књаза Милоша Обреновића једна слика која говори више од речи.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Jul 27, 2017, 10:41:51

               Ноћ уочи годишњице убиства Карађорђа у Радовањском лугу увек је за Милоша била препуна страве и ужаса. Где год би се затекао, олујни ветар рушио је све пред собом.
 
                Аранђеловдан, онај летњи, 26. јула 1859. године, освануо је ведар и необично леп. Изнад Шумадије није било ниједног облачка, као да претходне ноћи није протутњало незапамћено невреме. Још од ране зоре мештани Врбице, варошице подно Букуље, размилели су се на све стране. Док су једни журили да раскрче оборена стабла, прикупе грање и поправе црепове на кућама које је ветруштина пресложила на свој начин, други су се спремали за велику свечаност. Тог јутра, речено је, обратиће им се кнез Милош, први пут после повратка у земљу и изгнанства дугог двадесет година.

 
                Осим да је видно остарио, окупљени су приметили и друге промене на његовом лицу. Био је блед, уплашен и нервозан, чинило се као да жели да што пре обави оно због чега је дошао, а затим пожури према Крагујевцу, где се претходног дана и упутио из Београда. Тако је и било. Након што је наложио да се њихова варош убудуће има звати Аранђеловац и дао велики прилог за изградњу месне цркве, кнежевска свита је без задржавања кренула даље. Мало ко је могао да наслути да је његову зловољу подстакла ноћашња олуја, тако јака, забележили су хроничари, да нешто слично нису упамтили ни најстарији мештани. А шта се заиста дешавало током претходне ноћи можда би заувек остала тајна да није било бележнице, случајно нађене век и по касније.
 
                Иако на бележници нема имена аутора, наша књижевница Светлана Велмар Јанковић закључила је да је реч о дневнику Анастаса Јовановића, првог српског фотографа и дугогодишњег двороуправитеља код кнеза Михаила Обреновића. Он је ту забележио (нај)занимљивије детаље из политичког и јавног живота Србије, понајвише из приватног живота свог великог пријатеља кнеза Михаила. Због тога, вероватно, није ни желео да је објави, јер је књижица сведочила о бројним "пикантеријама" везаним за његову супругу, кнегињу Јулију. Зато је, по свему судећи, и мислио да ће његов поверљиви разговор с тадашњим београдским митрополитом Михаилом, који га је заклео на ћутање, заувек остати тајна.
 
                "Био сам летос у пратњи господаревој кад су из Београда у Крагујевац путовали", казивао је у поверењу митрополит Јовановићу, а овај доцније записао. "Стигао сам с њим на Киселу воду и у Врбицу где смо први конак имали. У ноћи када је празник Светог Аранђела летњег долазио, између 12. и 13. јулиа (по старом календару), велики се олуј подигао. Олујина невиђена. Врата, прозори, капије, ограде, све лупа и шкрипи. Дрвета хуче. Ноћ дубока, сви легли. Господар и ја смо у одвојеним кућама коначили. У глуво доба, ево ти код мене слуге господаревог. Да одмах господару идем. Да се не облачим много, што пре да стигнем. Кад сам му дошао, нађох господара ван себе. Ни замислити нисам могао да ћу га икада таквог видети. Косе му се седе све накострешиле, хода па седне. Опет хода, па седне. Кад хода, клеца."
 
                Сведочећи о понашању кнеза Милоша те ноћи, митрополит је, тврди бележница, наставио тишим гласом:
 
                "Видиш какав се олуј подигао, рекне ми. Видим, господару. Није то олуј обичан, рекне. То душа Карађорђева мира нема, па мене гони. Знаш ли ти, попо, да се ноћас 42 године навршује од како смо Карађорђу живот узели. Главу му од тела одвојили. Изненада. Морало се. На превару. Морао сам, попо. А какова је то човечина била, тај Карађорђе! Кум мој. Ма гди да сам, попо, у овој се ноћи увек олуј диже. Свих 42 лета, 42 ноћи. И кад сам у Бечу, и кад сам у Влашкој. Ево сад и овди. Крв ме његова опомиње опрост да тражим. Исповеди ме, попо, па да молим господа да грехе моје велике опрости ми."
 
                Јовановић наводи да су до зоре молили заједно, да се кнез није смирио све док сутрадан Врбицу није прекрстио у Аранђеловац.
 
                "А олуј кад се смирио?", питао је Анастас митрополита.
 
                "Пред зору, кад смо се у молитви и господар и ја утишали. А онда је дошла зора. Ни дашка ветра, ни облачка. Дан светао, родио се."
 И поред свега, кнез Милош је слутио да ће то бити од мале помоћи. Још од смрти сина првенца Милана, који је умро 1838. године, након двадесетак дана владавине, плашио се да од свега оног за шта се борио, отимао, чак и убијао, неће остати ништа. Знао је да од Михаила неће добити унука. Слутио је, изгледа, и трагедију у Кошутњаку. Забрањивао је да се син креће сам, без заштите, по шумама и пустарама.
               
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Jul 27, 2017, 10:47:35
               Све ове приче, зависно од тога која је династија била на власти у Србији, подстицане су или забрањиване. Сам Милош, изгледа, није имао сумње. О томе сведочи и његов последњи Аранђеловдан који је, 1860. године, провео у Брестовачкој бањи. И о томе је Анастас Јовановић оставио занимљиво сведочење.
 
                "Ниједно једито добро известије", бележи он. "Ниоткуда. Из Брестовачке бање јављају да је тамо прави покор био. Олуја је кров на кући у којој је господара Милоша конак чупала и хтела однети. А кућа нова, само она у целом крају од камена и цигала зидана, кров од чврстих греда тврдо углављених, црепом покривен. Домаћин, стари обренићевац, дуго је из Србије морао избивати, па је дуго и у Аустрији боравио. Тек пре неку годину се вратио и ту своју кућу, најбољу у неготинској крајини, подигао. И ето ти сад: са такве куће, олујина умало да кров однесе. Господару Милошу, јављају, ова непогода је шкоду нанела и његово до прекјуче одлично здравље пореметила. Од јуче ништа. Ни да устане, ни да се окупа, ни да једе. Само у својој соби лежи и никог, осем митрополита, себи не пушта."

 
                Све до тог Аранђеловдана 1860. године остарели владар је још био здрав и при свести. Све до олујне ноћи у Брестовачкој бањи. Од тог тренутка, бележе хроничари, био је више "тамо" него овде. Умро је 27. септембра, на Крстовдан, убеђен да га кум стрпљиво чека.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Jul 31, 2017, 13:08:34





                   Одувек сам се питао какав је био стварни лик Карађорђа Петровића. Почетком 19.века није било фотографског апарата па његовог правог лика нема. Србија је у то време једва имала писмених људи а сликара, портретриста сигурно није. Аутентичност лика приказаног на касније насликаним портретима је дискутабилна.
                   Ипак постоји једна слика настала у Русији пред крај Вождовог живота за коју се сматра да најверније приказује стварног Карађорђа. У питању је литографија дело неког од руских мајстора.


                   
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 01, 2017, 09:58:50





                 Још нешто о Драгићу Војкићу на чијем је имању у ноћи летњег Аранђеловдана севала радовањска секира.
                 Пре несрећног догађаја Драгић је био један од имућнијих сељака из тог краја. Живео је у Старом Аџибеговцу ( данас Старо Село ) а у радовањском атару је имао имање са трлом на коме је боравио лети и ту жирио свиње и чувао овце. Историјска је чињеница да му је од тог Аранђеловдана све кренуло наопако. Извори на његовом имању су почели да пресушују , стока је почела да скапава. Помрла му је цела породица тако да је остао сам. Нагло је осиромашио и од некада имућног сељака доживео је да једва саставља крај са крајем. Умро у највећој беди и сиромаштву. Лоза му се угасила.
                 Једино што је од њега остало , осим несрећног помињања у историјским читанкама , је назив потеса у катастарским књигама за К.О.Радовање. Читав крај где је некада било његово трло и имање се данас назива Драгићевица. Овај назив је добио 1933.године при оснивању земљишних књига у том крају.
                 Драгићевицу од суседног потеса Крушчице дели само асвалтни пут који се простире благим превојем по равном земљишту. Крушчица је пуна воде , за кишних година се по њивама задржава и по 10 - 15 дана. На неколко стотина метара раздаљине постоји више издашних бунара пуних воде. Пар метара даље, само преко пута у Драгићевици воде ни данас нема ни за лек што би рекао народ. Бунари са те стране пута иако дубоки и по 30 - 40 метара пресушују. Радовањски поток које је текао испод саме колибе је давно пресушио и потпуно је безводан.
                  Све ово ми је познато не само из прича старијих људи већ и из личног искуства. Сада већ давне 1989.године баш у потесу Драгићевица на пар стотина метара од некадашњег Драгићевог трла где се данас налази црква Захвалница купио сам колибу чије слике често објављујем на теми Пчелињак " Раковац ". Касније сам куповао и суседне парцеле и формирао једно лепо имањце. На једној од тих парцела постоји стари зидани бунар. Воде у њему има за пролећних месеци када су велике кише и када се отапа снег. У осталом делу године пресушује и сув је као барут.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 01, 2017, 10:16:49





                   Пут који дели Драгићевицу ( лево ) од Крушчице ( десно ) и пар слика панораме Драгићевице.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: zoran drpljanin Avgust 02, 2017, 11:44:21
Lepa ili ruzna istorija, ali je nasa majkane, u novijoj istoriji smo se emancipovali i nismo sekli i nosili glave, neke je snajper ubijao, neke smo posle rata,ni krive ni duznem streljali a opet, druge smo im sami isporucivali na nase najvece verske praznike, tako nam se i vraca... Ne postujuci, ni proslost, ni nas same....Nismo se licno upoznali, ali se redovno cujemo i meni je potpuno jasno zasto si tamo, u Radovanju, odlucio da nesto steknes i ostavis za pokolenja i unucad....Ko ne ceni proslost i ne uci pokolenja, njemu nema ni buducnosti.....

Nikako da shvatimo, da  jedino sto oni imaju za nas, je neki njihov milosrdni andjeo, pored nasih koje niti slavimo, niti postujemo....
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 02, 2017, 15:20:21


            Ко је тачно био Никола Новаковић , непосредни извршилац убиства Карађорђевог и шта се са њим збило након радовањске ноћи ?


            Чињеница је да се ради о , у читавом догађају, најбезначајнијој и најбизарнијој личности те обзиром на ту околност као и дело које је починио о њему има најмање трага и помена. Ипак у новије време је било оних који су самоиницијативно истраживали податке и о овој личности.
            Оно што је неспорно је да је у питању био момак - слуга који је служио код Вујице Вулићевића. Пореклом је био од Колашина а живео је једно време у Лапову. За извршиоца убиства је  изабран лично од Вујице. Вероватан разлог је тај што је био је Вујичин човек од поверења који је имао и личне разлоге да убиство изврши. Наиме , у време првог устанка Новичин брат је осуђен на смрт у Јагодини и та казна је извршена. Новица ово никада није заборавио ни опростио Вожду и прижељкивао је освету. Прилика му се , ето указала у радовањској ноћи.
            У народу се у то време веровало да се Вожд не може убити пушком. Говорило се да га " метак неће ". И за ово има разлога. Мало је познато да је Карађорђе имао две ране од метка. Прву још од пре устанка из времена хајдучије ( у питању је била пљачка стоке ) а другу из времена устанка. Обе ране су биле од српске руке. Зато се и мислило да га " метак неће " па је за оруђе извршења убиства изабрана секира.
             Никола је у радовањској ноћи извршио два убиства - Вождово секиром а Наумово из пушке или кубуре. Обојици је лично он јатаганом одсекао главе и однео, заједно са Вујицом у Хасан Пашину Паланку ( данас Смедеревска Паланка ) где су их предали Павлу Сретеновићу Лисовићу, Милошевом поверенику. Од тада се Николи на изглед губи сваки траг.
            Траг се ипак може , мада не са потпуном сигурношћу и даље пратити. У једној од својих бројних исповести пред крај живота Милош Обреновић је наводно открио шта се са тим човеком даље збило.
            Књаз Милош га је наводно , желећи да га склони и сакрије из окружења у коме је био да га народ не би убио а и да овај не би превише причао, исте године када се убиство и догодило , већ о Илиндану довео у Опарић. При том је наредио да му се о државном трошку купи кућа и нешто земље.
           Досељеник је запамћен као крупан човек , оштрог и крвавог погледа. Представио се и живео под лажним именом као Новица Милетић. Ту се оженио и живео до 1850.године . На његовом споменику нема имена већ само у средини утиснут крст. Народ му је наводно са споменика избрисао име када је дознао о ком и каквом се човеку ради.
            По податцима које је сакупио и обредио Миладин Милосављевић из Превешта Никола је умро 29.05.1850.године и сахрањен одмах сутрадан у Опарићу. Опело је извршио јеромонах Макарије Јеремић у присуству пароха Милутовачког Саве Поповића. При упису у књигу умрлих, јеромонах Макарије је као презиме умрлог унео Црногорац а не Новаковић. Презиме Црногорац се иначе ни пре ни после у том крају нигде не помиње. Можда је ово Црногорац унето да би се означило одакле је пореклом покојник а не као презиме.
           То тачно никада нећемо сазнати.
           
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Zoran Vučković Avgust 02, 2017, 17:45:21
Evo fotografija.....
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Nenad Tucakov Avgust 02, 2017, 19:05:23
Još malo ilustracija...
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 03, 2017, 10:32:12



               Хвала Ненаде на постављеним фотографијама. Видим да пратиш ову тему. Ако си био на овом месту и сам ово усликао ове године , онда тешко теби. Моја колиба је само пар стотина метара изнад на брду и већ замерам што се ниси јавио и свратио.
               Шалу на страну знаш да имаш отворен позив да свратиш у било које доба само ако сам тамо. А сада да мало ближе објасним шта је на твојим фотографијама представљено.
               На првој , другој и осмој - претпоследњој фотографији је првобитно гробно место Карађорђа. У време убиства , пре двестотина година , ту се налазио велики брест ( у литератури се често помиње храст што није тачно јер је у питању био брест). Он је у међувремену иструлео али је на његовом месту посађен нови који се данас може видети. Карађорђрво тело је ту лежало око две године но о томе ћу посебно писати ( тело му је премештано више пута , тако да је фактички сахрањивано 4.пута ). Само место је одувек било обележено но доста запуштено. Некада се ту налазио велики, стари, натрулели дрвени крст и најобичнија дрвена тараба како стока не би скрнавила гробно место. Тадашње власти нису биле много заинтересоване за његово уређење иако је народ долазио , палио свеће и остављао паре на том месту.
               За садашњи изглед тог места " крива су " или боље речено " заслужна " тројица Плањана који су на своју руку самоиницијативно уредили то место  1992. године. Хвала им и ред је да их поменем .
               Први је Србислав Марковић, каменорезац из Велике Плане . Из скромности на малој мермерној плочи на дну гробног места се потписао као Срба каменорезац. Вероватно инспирисан средњовековним мајсторима од којих је најпознатији Раде неимар. Он је извео готово све радове на постављању мермера, металне ограде и гранитне калдрме.
               Други је Борис Опачић - Баја. Колико знам он био главни финансијер целог пројекта. Као добростојећи човек учинио је пуно добрих ствари за Велику Плану.
               Трећи је Владимир Милошевић звани Влада Фолингер , столар из Велике Плане који је урадио велики крст од храстових талпи.
               Све ово су урадили на своју руку , о свом трошку и упристојили ово свето место.  Зато је и ред да овде буду поменути.
               На трећој и четрвртој фотографији је црква подигнута на самом месту где се убиство догодило која се налази на стотинак метара изнад самог гробног места. Цркву је подигао краљ Александар Карађорђевић и освештана је 1930.године. Посвећена је св. Архангелу Гаврилу а народ ју је прозвао и дан данас је зове црква Захвалница. Више о њој ће бити речено други пут на овој теми.
                На петој слици је нови конак изграђен крај цркве Захвалнице пре неку годину.
                На петој и шестој слици је великоплањански глумац Иван Вучковић - Ика у улози Карађорђа. Познајете га вероватно из улога младог свештеника у серији Село гори а баба се чешља или мајора Палошевића из Равне Горе.
                Девета последња фотографија приказује цркву Покајницу удаљену 2 - 3 километра од овог места. И о њој ће посебно бити речи у наставку ове теме.


                П . С .


                У Великој Плани је одувек било великих поштовалаца  Вожда Карађорђа. Комунистичке власти их нису гледале баш са симпатијама тако да су многи самоиницијативно мало из поштовања а мало више из ината  Вожду указивали поштовање и захвалност на разне начине. Један од примера су тројица горе поменутих. Но ред је да поменем још једног који је за сећање и поштовање Вожда учинио заиста много.
                 Ради се о Јови Илићу глумцу аматеру из Велике Плане који је лик Карађорђа испред цркве њему подигнуте одглумео равно 365.пута. Чинио је то када су долазиле екскурзије али и разне делегације и случајни посетиоци. По старе дане ритуално је предао сабљу и кубуре које је носио за пасом свом сестрићу Ивану Вучковићу који је ову традицију наставио.


               
               
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Nenad Tucakov Avgust 03, 2017, 11:48:39
Citat
Под старе дане ритуално је предао сабљу и кубуре које је носио за пасом свом сестрићу Ивану Вучковићу који је ову традицију наставио.
Горане, фотографије сам начинио октобра 2014. када је моја, јединствена и непоновљива 107. генерација панчевачке гимназије Урош Предић, на редовној, годишњој екскурзији обилазила твој крај...
Нисам свратио, јер се нисмо ни познавали  ;D.
Вучковић нам је својом глумом дочарао атмосферу и догађаје, који су уследили.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 03, 2017, 13:07:20


Вучковић нам је својом глумом дочарао атмосферу и догађаје, који су уследили.


               Нанаде какви су утисци ?
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Nenad Tucakov Avgust 03, 2017, 18:44:02
Glumac je, kao i većina naših, dobar i uverljiv. I stasom i likom podseća na Vožda, onako kako je opisan i ilustrovan.
Sam dogadjaj ostavlja snažan utisak i gorčinu u grlu i za one, koji znaju zbivanja, a mogu da zamislim kako to izgleda onima, koji se prvi put sreću sa činjenicama.
A to voždomorstvo se i kasnije nastavlja u srpskoj istoriji...
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 08, 2017, 11:59:58




               

                     Тело Карађорђево је сахрањивано чак четири пута. О томе је давно у Политици објавио текст Огњан Радуловић који овде достављам у целости.

                                                                                        PRVA SAHRANA
 
                  Knez Miloš, tada vladar Srbije, nije bio oduševljen kada se 1817. godine Karađorđe posle progona tajno vratio u Srbiju. Bojeći se da mu jedan od najvećih srpskih junaka ne ugrozi presto, naredio je da ga ubiju. Vožd se sa svojim momkom Naumom nalazio na imanju Dragića Vojkića u Radovanjskom lugu nedaleko od Velike Plane. Smeštaj mu je obezbedio kum Vujica Vuličević. U zoru, na praznik arhangela Gavrila 13/26. jula, Vujicin momak Nikola Novaković sekirom je usmrtio vožda, a onda iz puške i Nauma.
 
                  Zatim je jataganom obojici odsekao glave, stavio u zobnicu i odneo voždovom kumu Vujici. Karađorđevo i Naumovo telo Dragić je zakopao nedaleko od mesta ubistva. Obezglavljena tela bila su pokopana pod jednim brestom na kome je bio urezan krst. Istog dana glave su odnete u Beograd.
 
                  Ostaje dilema da li je Karađorđeva glava odmah predata beogradskom veziru Marašliji, te da su je oni odrali i napunili pamukom, ili je to uradeno kod kneza Miloša, pa je tek onda ovaj veziru predao glavu. Više je pristalica druge teorije. Postoji čak zapisano da je kneginja Ljubica, kada je videla glavu, zakukala: ''Kuku, Milošu, ova će krv na našu decu pasti.''
 
                 Zatim ju je kneginja oprala vinom i predala ćurčiji koji je odrao kožu i napunio je pamukom. Voždovu i Naumovu glavu Marašlija je poslao u Carigrad sultanu Mahmudu Drugom. Voždovu lobanju kneginja Ljubica je oprala od krvi, zavila u svileno platno i stavila u drvenu kutiju. Kuitija je kasnije zakopana.
 
                                                                                                DRUGA SAHRANA
 
                  U vreme dok je trajao ustanak, Karađorđe je u sklopu svog utvrđenog grada u Topoli podigao 1811. godine crkvu presvete Bogorodice. Kao ktitor crkve u njoj je ispred oltara sagradio za sebe grobnicu. Pobožna kneginja Ljubica, bojeci se božje osvete, naredila je nekom seljaku iz okoline Kragujevca da volovskim kolima ode u Radovanje i da sa Dragićem Vojkićem tajno otkopaju Karađorđevo telo i doteraju ga u Milošev konak u Kragujevcu. Iako je sve rađeno sa odobrenjem kneza Miloša, on činu sahrane nije prisustvovao, ali se pobunio što je vožd sahranjen ispred oltara kao da je svetac. A voždovo telo je pred svitanje, uoči velikih Zadušnica 1819. godine, dovezeno iz Kragujevca u njegovu zadužbinu u Topoli gde je pokopano ispred oltara u crkvi koju je podigao.
 
                                                                                               
TREĆA SAHRANA
 
                   Samo godinu dana imao je vožd mira. Knezu Milošu smetao je čak i mrtav Karadorđe. Nikako nije mogao da se pomiri sa činjenicom da voždovi posmrtni ostaci počivaju ispred carskih dveri, na najsvetijem mestu u bogomolji. Zato je odlučio da ga pomeri. Ali, nije smeo iz crkve bojeći se reakcije naroda. Jer, nedugo posle sahrane mesto pred dverima topolske crkve postalo je svetinja. Svakodnevno su se tu okupljali ljudi, pre svih oni odani Karađorđu, ali i drugi, jer je postojalo verovanje da vožd ima isceliteljsku moć. Na njegovom grobu narod se danonoćno molio.
 
                   Telo je izvađeno i pokopano unutar crkve sa desne strane gledano ka oltaru, a odozgo je stavljena nadgrobna ploča od crvenog mermera. Oko groba je postavljena ograda, a na crkveni zid iznad groba knez Miloš je stavio spomen-ploču sa slavenoserbskim natpisom. Tom pločom knez Miloš je hteo da skine sa sebe ljagu oko ubistva, pa je, između ostalog, napisao kako su Turci usmrtili vožda.
 
                   Mnogo je polemika bilo oko toga šta se dogodilo sa Karađorđevom glavom. Od onih da joj se u Turskoj gubi svaki trag, pa do toga da je kasnije spojena sa telом.
 
                   U grobu postoji glava i gotovo se sa sigurnošcu može reći da je Karađorđeva. Ostalo je zabeleženo da je marta 1820. u Beogradu ispred Saborne crkve otkopana glava i u Topoli spojena sa telom.
 
                   I kralja Petra Prvog kopkala je ta dilema. Zato je 1911. godine naredio da se grob otvori i proveri ima li u njemu glave. Čin otvaranja do detalja je opisan 1926. godine u časopisu ''Vidovdan''.
 
                  Tamo, između ostalog, piše da je glava bila uz telo i da se na levoj strani više uva jasno vidi udubljenje koje je nastalo od udarca sekirom. Takode je konstatovano da nedostaje atlas, nosač, i dva pršljena ispod njega koji su stradali kada je jataganom odsečena glava.
 
                                                                                                     
ČETVRTA SAHRANA
 
                  Životna želja kralja Petra Prvog bila je da na Oplencu sagradi zadužbinu, porodičnu grobnicu, hram svetog Đorda, gde će biti sahranjeni njegovi preci, pre svih roditelji i deda Karađorđe, ali gde će se sahranjivati i sledeće generacije. Očevo započeto delo nastavio je njegov sin kralj Aleksandar Karađorđevic i dovršio hram.
 
                  U tek sagrađeni hram prvo su preneti posmrtni ostaci kralja Petra. Oni su iz kripte odneti u severnu pevnicu i smešteni ispod prelepog sarkofaga. A onda je, prema naredbi kralja Aleksandra, otvoren Karađorđev grob, kosti izvađene i položene u specijalno pripremljen kovčeg od teške orahovine postavljen na sredini crkve Rođenja presvete Bogorodice. Na poklopcu kovčega utisnut je štit sa krstom i četiri ocila. Ispod štita urezane su godine rodenja i smrti — 1762—1817.
 
                 Zatim je kovčeg stavljen na lafet i uz zvuke zvona sprovod je krenuo ka Oplencu. Prvo su išli zastavnici sa Karađorđevim zastavama, pa sveštenstvo na čelu sa patrijarhom, a uz kovčeg počasna četa. Za lafetom je išao kralj Aleksandar, knezovi Arsen i Pavle, pa ministri i predsednik vlade, vojvode, generali, oficiri, četnici i ostali visoki gosti. Duž celog puta stajao je narod koji je pristigao iz čitave Srbije. Posle patrijarhovog govora, drveni kovčeg sa posmrtnim ostacima Đorđa Petrovića Karađorđa položeni su u pripremljeni mermerni sarkofag u južnoj pevnici crkve, naspram sarkofaga voždovog unuka kralja Petra Prvog.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 09, 2017, 09:09:32





                                                                                 ШТА ЈЕ БИЛО СА КАРАЂОРЂЕВОМ ГЛАВОМ


                    У далекој прошлости одсецање глава противницима палим у биткама се сматрало подвигом и доказом великог јунаштва. Са друге стране отсецање глава онима који нису пали у боју већ су били жртве злочина или освете се сматрало срамним делом недостојним човека.
                    Као што је већ напред речено Вожду Карађорђу је мртвоме , одмах након његовог убиства , глава одсечена. О томе шта се надаље са њом чинило говори текст Нестора Летописца из београдског листа " Време " из маја 1922. године.


                 “Kad se tice zla, Srbi kao sluge i panduri vrlo su brzi. Glava Karadjordjeva stigla je u Beograd u jednoj zobnici vec 14 jula, a telo Vozdovo bilo je sahranjeno u Radovanjskom lugu blizu mesta gde je Karadjordje pogubljen.
                  Milos je bio u velikoj brizi od 7. do 14. jula, a 14. jula, kad je glava Karadjordjeva donesena u Beograd u njegov konak, on je video da je njegov najglavniji suparnik pao, i on je osetio samo radost i zadovoljstvo, koje nisu kvarili nikakvi drugi osecaji.”

                  Ali kako je nastupila noc izmedju 14. i 15. jula, Milos, iako bez skrupula, poceo je osecati grizu savesti i u njegovom konaku (koji se nalazio onde gde je danas zgrada mitropolije, prekoputa Saborne beogradske crkve), u jednoj sobi na belom tanjiru stojala je oprana Vozdova glava sa otvorenim krupnim staklastim ocima mrtvaca. Tanjir je stajao na tronogoj stolici, a pored njega stajalo je kandilce zapaljeno. Bleda svetlost od kandilca osvetljavala je tamno bledu razbarusenu Vozdovu glavu pred kojom je Milos stajao na kolenima, moleci se Bogu i cesto puta ponavljajuci “oprosti kume Djordje! Oprosti gospodaru!”
                 Milos se je smirio tek kad su se ukazali zorini zraci jutra 15. jula. Odsecene glave – Karadjordjeva i njegova momka Nauma Krnara, bile su poslate veziru. Stari Turci su poznali Vozdovu glavu i silno su se obradovali. Vezir je vratio glave Milosu i Milos je nasao jednog kasapina. I sesnaestog jula u podrumu konackoga mutvaka (kuhinja) derao je glavu Vrhovnog vozda prvog ustanka kasapin, i od straha je, radeci taj posao, drhtao.
                 Kad je zavrseno deranje kasapina je uhvatila groznica, on je otisao kuci; i, kako kazu savremenici, od toga je i umro. Oderanu kozu sa obadve (glave) dali su Peri curciji da ih osoli, ispuni pamukom i slamom i vrati u konak Milosu. Kad je sve to uradjeno, onda je ispunjena glava Karadjordjeva zajedno sa Naumovom poslata veziru u grad, otkuda je ona posle odaslata u Carigrad.
                Medju troskovima ucinjenim 1817. od 1. januara do 30. juna, a koji su zapisani u tefterima, nalazi se zapisano: “za Kara Djordjevu glavu 35 grosa”. Nasto je to potroseno, ne zna se, ili je baksis za donesene glave, ili je trosak kasapinu, ili Peri curciji, sto je glavu ispunio.
                Kad je glava ispunjena i poslata za Carigrad, Milos je pisao binaeminu beogradskom Hadzi-Ali-agi nazivajuci ga svojim velikim prijateljem: ”Vas usrdno pozdravljajuci preporucujem za nas razgovor, koga smo imali pri nasem polasku za Carigrad...
 Za vernost nasu mozete predstaviti (sultanu i divanu):
               1.........
               2. da smo svakog odmetnika u sve vreme primirja svagda uhvatili i veziru u ruke predavali...
               3. Evo sad najglavnija stvar od koje (je) najveca sumnja bila, svrsili smo. Karadjordjevu glavu preko previsokom dovletu saljem, i time zasvedocavamo da se nas narod vise ni u kakvoj prilici pobuniti nece, samo ako rahatluk imao da bude...”
               Glava Karadjordjeva stigla je u Carigrad.
               U turskim krugovima vest o smrti Vrhovnoga Vozda izazvala je zaista veliku radost. A kad je glava bila podnesena sultanu, ovaj nije verovao da je to glava Karadjordjeva, ali kad mu je predat prevod Milosevog pisma srpskim deputima u Carigrad on je poverovao, silno se obradovao i naredio da tatarina, koje je glavu doneo, zaogrnu curakom od skupocena zibelina.
               Turski velikasi cestitali su srpskim deputatima sto je pogubljen srpski Vrhovni Vozd prvog pokreta, koji je bio olicenje srpskih pobeda, koji je deset godina upravljao sudbom Srbije, koji je svojim imenom ispunjavao celu Evropu, a svojim pobedama zadivio ne samo svet nego i najveceg vojnika XIX veka, Napoleona I. Da, velikasi turski cestitali su srpskim deputatima sto je pala glava onoga Srbina koji je celo srpsko pleme zadahnuo teznjom za nacionalnim oslobodjenjima i ujedinjenjem.
 I ta glava istaknuta je bila pred sarajem na bedemu sa natpisom: “glava čuvenoga harambase srpskih hajduka zvanog Karađorđe”.
               Lobanja Karadjordjeva bila je ukopana u Beogradu pored Saborne crkve, pa je docnije, kada je 1819. god. telo Karadjordjevo iskopano i preneseno u Topolu tamo i pogrebena, koliko se secamo kazivanja, van crkve, a sastavljena je s telom tek docnije.
               Pricalo se docnije da je nekakav Grk heteista ukrao onu ispunjenu Karadjordjevu glavu i odneo u Atinu, i da je ona tamo cuvana u nekakvom muzeju. Je li to istina ili ne, nikad nismo mogli proveriti.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 10, 2017, 14:11:04



              У наставку ове приче пренећу рад Мр. Велибора Лазаревића . Подужи је па ћу га пребацити из више делова.
              Текст је више него интересантан јер се аутор потрудио да сакупи и мало познате изворе и усмена саопштења старијих људи који су  од савременика радовањске ноћи из прве руке памтили људе и догађаје који су тема овог казивања.

                                     
                                СВЕДОЧАНСТВА О НОВАКОВИЋИМА У ОПАРИЋУ
               
                     За Николу Новаковића се у литератури наводи да је био родом из Колашина , по другима са Косова, а по трећима са арнаутске границе. Постоје и подаци да је он у време кад је био Вујичин пандур, ваљда привремено, био настањен у Аџибеговцу и да се тек после убиства настанио у Опарићу као незнанац за чије злодело нико није ни знао. Но ипак је то само предање и вероватно да је био настањен у Опарићу још пре убиства Карађорђа.   По Леонтију Павловићу Никола Новаковић убица Карађорђа из Опарића родом из Колашина и Вујица Вулићевић били су кумови.  По неким старим Опарићанима он је као сиромах био слуга и сеиз код Вујице и кад је убио Карађорђа вратио се у Опарић са платом коју је као слуга зарадио и са Милошевом наградом за убиство Карађорђа.
               У арачком тефтеру села Опарића из 1831. године уписани су Павле Новаковић и његови синови Недељко и Никола. Занимљиво је да се у истом тефтеру неки Милован Новаковић налази до Павла Новаковића, оца Николе и Недељка те би могао бити у блиском сродству са њима. Кум тог Милована према матичним књигама манастира Каленића био је Петар Кандић из Превешта.             
                У књизи крштених манастира Каленића за 1843. годину која се чува у Месној канцеларији у Превешту види се да је мајци Миљојки и оцу Милети Новаковићу (у другим случајевима јавља се као Видосављевић) крштен син Мијајло. Кум је био Михајло Вуловић житељ мотрићки. Овај Милета је заправо братанац Николе Новаковића, а Недељков син.             
               У попису становништва 1863. године, у Опарићу је уписан Милета Новаковић (40), жена Миљојка (35), синови: Мијајло (18), Огњен (11), Милун (9), кћери: Јована (12), Анђелија (10), Јелена (3). Имали су имовину у вредности од 98 дуката и месечни приход од 9 талира.             
                У Опарићу се поред воденице манастира Каленића 1854. године спомиње и Новаковићка воденица која је највероватније припадала овој породици Новаковић, 6 која је и имала имовину с десне стране Каленићке реке између Опарића и Благотина и с њом се практично на североистоку граничила.             
                Ова воденица се спомиње и у судској парници код Суда окружија јагодинског који 5. августа 1855. године извештава Начелство окружија јагодинског „по делу парнице Манастира Калинића под заступљенијем игумана истог манастира Гн Теофила, противу Милете Новаковића, Симе Цв. Ђорђевића, Николе Новаковића, Милована Бибића и Недељка Вучићевића из Опарића због успора воденице подигнуте, има Комисија састојећа се из члена Суда овога Гн Јована Печеновића, једног деловодитеља, члена Начелства и 6 вештака у воденицама 30. овог мца изследованије на парничном месту учинити; зато Суд моли Славно Началство да о дану излазка извести нужднога члена од своје стране одредивши, 6 вешти лица избере и о свему томе Суд овај у знању постави ради даљег поступка.”             
                Из поменутог документа сазнајемо да су ортаци у тој воденици поред осталих били и Никола Новаковић (заправо његови потомци јер је он већ пет година био мртав) и Милета Новаковић од кога је настала породица Милетића у Опарићу.  Из поменутог документа сазнајемо да су ортаци у тој воденици поред осталих били и Никола Новаковић (заправо његови потомци јер је он већ пет година био мртав) и Милета Новаковић од кога је настала породица Милетића у Опарићу.           
                Председатељ Суда округа јагодинског Степан Катић 22. октобра 1855. године шаље Начелству округа јагодинског „пресуду у парници игумана манастира Каленића Г. Теофила противу Милете Новаковића, Симе Ц. Ђорђевића, Николе Новаковића и проч. из Опарића сбог бране воденичне поведениј изречену” 8 с молбом да парничарима на рецепис преда. У одговору начелника левачког среза од 12. фебруара 1856. године не спомиње се да је пресуду предао и Николи Новаковићу а осталима јесте. Ово је разумљиво јер је Никола умро још 1850. године.

                                                                                         ПРИПРЕМЕ И УБИСТВО КАРАЂОРЂА
           
                Знајући да ће Карађорђе пожелети да се врати у Србију и да настави започето дело ослобађања српског народа од Турака, књаз Милош, плашећи се да му овај не преотме власт припремао се да га небратски дочека. Покушавао је преко Вујице Вулићевића и других и да га домами у Србију како би га се отарасио. Знајући да ће највероватнији правац његовог повратка бити преко Дунава и Смедеревске нахије, Милош је сву пажњу усмерио у том правцу. Код Вујице је за пандура поставио свог најповерљивијег човека Николу Новаковића који је имао задатак да пази како на Вујицу тако и на долазак Карађорђа.               
               Према Константину Ненадовићу књаз Милош је прорачунао „да ће само чрез Вујицу као пријатеља Кара-Ђорђевог отрести се моћи Кара-Ђорђа, и да кад он дође у Србију, да ће се тако прво Вујици јавити! Па за ту цел он је за раније на местио код Вујице у службу пандура Николу Новаковића кивног непријатеља Карађорђевог и дао му потајну заповест шта да ради ако дође Кара- Ђорђе и ако Вујица не јави му за долазак његов? Дао му је да убије и Кара-Ђорђа и Вујицу”.             
                Карађорђе је прешао у Србију преко Дунава на Раму 29. јуна 1817. године на Петровдан, а скелеџија је био старовлашки кнез Максим Рашковић родом из села Штиткова. Те вечери се састаје са Вујицом на гробљу у Великој Плани. У саму зору Карађорђе оде пред колибу Драгића Војкића у лугу села Радовања. Вујица из Велике Плане оде у Паланку и пошаље свог секретара Анту Протића да јави Милошу да је Карађорђе дошао и да жели да се са њим састане ради општег устанка на Турке. Књаз Милош 7. јула 1817. године наређује Вујици преко Павла Сретеновића Лисовића да убије Карађорђа и његову главу пошаље у Београд. Са Лисовићем испрати и одабране момке, кабадахије зликовачке нарави којима је био увек окружен и који ће, уколико Вујица не изврши заповест, ликвидирати и Вујицу и Карађорђа.             
                С друге стране Милош о доласку Карађорђа упознаје и Али-пашу Марашлију у београдском граду, који видевши у Карађорђевом доласку опасност за себе и Турке обећава Милошу ако треба и педесет хиљада Турака да убије Карађорђа. Милош уз сагласност везира Али- паше спреми још својих кабадахија и хиљаду пашиних делија да ако Вујица не заврши налог то они учине.              
                Карађорђе је по Вујичином савету преданио у колиби на трлу Драгића Војкића, а увече на трлу Јована Буковичког код воде Доћана у Аџибеговцу. Кад је Вујица добио налог да ликвидира Карађорђа он га врати у село Радовање на трло Драгића Војкића где је било најзгодније да то дело изврши.             
                То је било уочи Светог Аранђела Гаврила 12. јула 1817. године. Ту у први мрак му се придружује и Вујица са момцима. „Он се одмах са Господаром Ђорђем одвоји и оде у моју колебу - причао је по Ненадовићу Драгић Војкић. Но један од Вујичини момака по имену Никола Новаковић испречи се на мене и увативши се за јатаган оштро ми ал потишим гласом рече: Уклони се Влау с тим твојим кучетом–дететом–одавде, јер ћу вам сад спискати за душу.” Драгић потом са сином одлази да ноћи под неким грмом, а Вујица је с Карађорђем у колиби Драгићевој вечерао. Карађорђу је, као да је предосећао зло, било мучно и да једе и да пије. На нуткање Вујичино он изговара: „`Остави брате (…) баш ми ту-показујући руком под грло-застаје, што не могу да гледам оног пса- манувши главом на Николу Новаковића који се био споља на колебу наслонио-он нешто ружно погледа.                 
                После притворног разговора са Карађорђем, Вујица се покрива ћурком и прави се да спава и прати кад ће Карађорђе заспати. Тек ујутру Карађорђе заспи наслоњен на дебло границе, а његов момак Наум Крнар је крај њега будан чувао стражу. Никола Новаковић је пак кроз прошће мотрио прилику кад ће моћи Карађорђа секиром да убије, јер се сматрало да га куршум не бије.               
                Како је изгледало крваво позориште „у свету Недељу, 13. Јула 1817. године у зору на светог Аранђела Гаврила летњег, кад је Кара-Ђорђе заспао-пише Ненадовић-изиђе Наум из колебе, и оде на поточић на подножју исте колебе близу текући, да се умије, и да са извора за свога Господара фришке воде у тиквици завати и донесе. Тад крвник Никола Новаковић кроз колебу смотри да је Кара-Ђорђе на дрво наслонивши се заспо, и да се Наум у колеби не налази, уграби ту прилику, па несмедне му с` очију ударити; с` десне стране полако измакне два три прошца од колебе, промоли се у исту, и из прека замане пустник, и великом секиром лупи Кара-Ђорђа сечимице од самог рамена у врат до котлаца, и сикиру у врату од стра грчевито из руку испустивши клети, остави! - Кара-Ђорђе како је седећки спавао, и преко крила сабљу имао, и десном је руком за балчак-ручник држо, до пола је из суче, појми да устане клоне и мртав падне! Никола живо упадне у колебу, јатаганом главу му отсече, па истрча напоље, счепа дугу пушку нанишани, скреше и верног Наума Крнара умивајућег се на потоку убије; с`трчи на поточић, главу и њему одсече и у колебу је донесе”.               
                Војвода и повереник Карађорђев Вујица Вулићевић који „се покрио био ћурком и по глави, као да очима својим негледа, грозно позорије које се извршује над својим Вождом, пријатељем и Господаром, ко га је на вери имао! Сав по ћурку попрскан врелом крвљу свог Вожда-на пуцањ пушке, тргне се као из сна и види у колеби близу себе обезглављено дрктајуће тело Кара-Ђорђево, из кога врела крв шиба и пуши се! - Јадовито укне! и сузама лице своје облије! брже скочи и напоље из колебе истрчи, сав с’буњен као у лудилу, једва рекне, те му убица из колебе обоје бисаге изнесе, у којима су се новци и ствари Кара-Ђорђеве налазиле; и каже том свом крволочком момку, да он посечене главе и проче све ствари које ту заостају покупи и да за њим у Паланку донесе. А он Вујица те обоје бисаге баци на коња, у седне и остави то крваво и грозно разбојиште, и као бесомучан горко јадикујући и проклињајући Милоша, одјури у Паланку где су га послати егзекутори Милошеви чекали. Како дође, јави Павлу Лисовићу да је убиство над Кара-Ђорђем извршено-и преда му обоје бисаге, у којима нађу 4.000 дуката, орден Кара-Ђорђев са Лентот крстом, и златну колајну, с којим га је Цар Руски обдарио био. Више Руски медаља за Србске Војводе, поред тога неколико барјака Србске народне боје, његово Вождовско одело са калпаком и перјаницом, план за обште ратовање, и нека писма. Утом стигне и убица Никола Новаковић са главама, сабљом Кара-Ђорђевом коју му је Руски Цар Александар „још кад је у Србији ратовао подарио, с’ надписом:  "`Заштитнику Православнија вери и отечества." ` Пиштољима, оделом са њега свученим, сатом, прстеном, и неком другом поситницом. Те ствари Вујица од момка прими, брже напише писмо Милошу и по истом свом момку, убици Новаковићу, главу Кара-Ђорђеву и Наумову у зобницама тајно и најскорије напред у Београд Милошу пошље. Мало доцније за првим, крене се и Павле Сретеновић Лисовић са момцима, коме Вујица преда и оне ствари које су му доцније донете, као сабљу Кара-Ђорђеву и проче; с` писмом на Милоша у ком је описо извршено убиство  Кара-Ђорђа с’ назначењем свију ствари и новаца, које су се при Кара-Ђорђу нашле, које то Павле Лисовић прими, у Београд однесе и преда Милошу”.               
               Након убиства Карађорђа, по писању Ненадовића, убица Никола Новаковић није одмах напустио грозно разбојиште већ је тог јутра решио и да се погости. Тако кад је Драгић Војкић у колиби тог јутра нашао обезглављено тело Карађорђево, а код извора и Наумово и кад стаде  "над Кара-Ђорђевим телом плакати, умучка га  Милошев грозни извршилац убиства Новаковић, претећи му да ће га одма убити ако само писне, или ако он то ма ком, каже. Потом даље преповеда Драгић: " Закло сам два јагњета за душу и ту је тај убица крволочки момак доручково, пијо ракију и после са главама и стварима отишо, а Господара Ђорђа и онога његовог момка Наума, голе је, наге, само у гаћама крваве оставио, све је са њи поскидао и однео` ”.                Из овога се види да Никола није био само зликовац него и окорели пљачкаш кад им је одећу и сваку ситницу покупио.              
                Као мотив зашто је убио Карађорђа наводи се „што му је овај брата осудио на смрт због кукавичлука на Делиграду”.             
                Како је протекао тај дан убиства Карађорђа у Београду описује К. Н. Ненадовић.             
                Књаз Милош се спремао да из Београда са својим момцима и пашиних хиљаду делија крене у обрачун са Карађорђем „ ал ето ти Николе Новаковића са још једним момком Павла Лисовића гди донеше главу Кара-Ђорђеву и Наумову у зобницама и пред Милоша давши му писмо Вујичино баце рекавши: `Ево ти Господару главе Кара-Ђорђеве, нећеш се више од њега бојати` ”.                                                                                
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 10, 2017, 15:18:07



                Други део текста мр.Велибора Лазаревића.

 
                                                         СУДБИНА КАРАЂОРЂЕВИХ УБИЦА 
              Да је Никола Новаковић по убиству опљачкао своје жртве говори и податак да је Карађорђе са собом у силају носио кашику коју је он по убиству „узео себи, и она је некако дошла у манастир Каленић јагодинске нахије. Она није велика и овално носио и једну сребрну је округла; с ном је Карађорђе увек јео, с ном погинуо и данас с ном калуђери у манастиру Каленићу народ причешћују
              Никола је каже народно предање као награду за убиство Карађорђа од књаза Милоша добио две чизме дуката (по другима заструга) па закопао у темељ старе куће под гредом темељњачом да му служи за живота. Али деси се да је напречац погинуо те за злато нико није знао где се налази. Ту кућу после његове смрти наследи неки Турчин из Лепојевића који је по одласку Турака остао међу Србима као сладолеxија и за кога се удала сестричина Николе Новаковића. Његов син Миладин Турчиновић  развали кућу само до греде темељњаче и однесе, али се потом предомисли па развали и здраве темељњаче и пренесе некуд а испод њих пронађе поменуто злато и обогати се.
                Никола Новаковић је по предању и после Карађорђевог убиства кад се поново скрасио у Опарићу где се тада није знало шта је урадио јер је била тајна сачекивао Турке на друму Крагујевац -Крушевац и другде, убијао их и пљачкао задајући на тај начин силне проблеме у односима између српско-турских власти, због глоба које су морали да плате сељани убичиног села.  С друге стране Срби су одмах знали да је Никола и нико други злочинитељ тога јер већег зликовца од њега у својој средини нису имали.  Никола и његов брат (да ли онај што је убијен у Делиграду или што је остао код куће не зна се) су Опарићанима још од младости били познати као распуштени и необуздани опасници.
               Никола Новаковић био је познат као „врло свиреп да је мећао људма руке кад је се на ког наљутио, у ступу те је ломио. Био је посве свирјеп! Но кад убије Кара-Ђорђа укратко, полуди и више времена у лудилу је био. Једанпут докопа се коња и пође својој тетки у Жупу, и хтене преко реке Расине да пређе, гди с коња у воду падне; вода га однесе у јаз воденични и јазом до под воденицу, гди је воденични точак западне који сав смрвљен буде. Никола био удовац а имао је сина и једну ћер, девојку од 16 година; Николин син ускоро падне у неку болест коју је више година боловао и у ранама распадо се, и потом умро. А Николина ћи кажу да је, биће баш овога дана на Аранђеловдан кад јој је отац Кара-Ђорђа убио, полудила и она је више година живила и наџивила и брата и оца па је увек вавек догод живила излазила после поноћи око два сата на селско опарићко гробље, па кукала и запевала докле не сване, а потом се мирно кући враћала, и тако је и свој живот скончала; и та се кућа сва угасила да никога ниједне душе више од Николиног рода нема, кажу да су му врата куће глоговим коцем затворена”.
                Изгледа да су га Срби због злодела 1850. године кад је пострадао били протерали из Левча, или надали потеру за њим те се он по једном народном предању склонио код сестре у Жупу,  а по другом код сестре удате у Коњусе код којих се често скривао од потера па кад се враћао од њих неки Срби за време уставобранитеља који су знали правац његовог кретања подсекли су мостић преко кога је морао да пређе на дубоком потоку Коњушаку и он је ту пропао и тешко пострадао.  Коњи су сами отишли у Опарић по чему су његови закључили да је пострадао, потражили га, нашли и превезли у Опарић, где се уочи смрти исповедио јеромонаху каленићком Макарију.
                У Протоколу умрлих цркве Светог Ваведења манастира Каленића који се сада чува у Месној канцеларији у Превешту уписан је упокојени: „Раб Божји Никола Црногорац житељ опарићки исповедав прежде согрешенија своја јеромонаху Макарију Јеремићу пароху цркве ваведењске в. м. Каленић суштија и причастив сјатих тајни престависја месеца маја дне 29 лета предположенаго и погребесја в земљу месеца и дне под летом постављенаго во гробје через мене јереја Сава Поповића пароха милутовачког”. Сахрањен је 30. маја 1850. године, не пише где, али по свему судећи у Опарићу.
                 Пошто су тада уставобранитељи-следбеници Карађорђевића били на власти по народном казивању они нису дозволили да се сахрани у сеоском гробљу већ у Лештаку у парцели свог сестрића Радисава Миленковића из Опарића, а која је некад припадала Новаковићима. Потом га је сестра удата у данашње Миленковиће ископала и пренела у сеоско гробље (ваљда после 1858. године када је кнез Милош дошао поново на власт) и обложила му велики крстолики спомен од барског камена без натписа , који је необичан и по својој величини за оно време и по томе што је рађен од барске сиге, а не од беловодског пешчара као што је остало спомење. Око њега су касније сахрањивани потомци његовог брата Недељка - Милетићи, потекли од Милете Недељковића.
                Отворено је питање зашто је на његовом опелу чинодејствовао ненадлежни парох Сава Поповић из Милутовца, да ли каленићки нису могли или нису хтели или је пак Саву довела Николина сестра која је била удата негде на подручју комаранске парохије у Темнићу„Непосредни убица Никола Новаковић вероватно није имао племениту врлину кајања, пошто је извршио освету убијеног брата. За њега се извесно зна да је после тога полудео и дуго био у лудилу. Удавио се у Расини павши са коња”. Постоји и једна прича да је пострадао у воденици, ваљда својој, самлела га на Каленићкој реци негде више Опарића.  По Владимиру Димитријевићу Никола Новаковић је „пошао према Будиловини, месту свог рођења, али је упао у реку и вода га је однела под точак воденице, где је, поломљених костију издахнуо. Сахрањен је без белега на гробљу у Опарићу”.  Ова теза не може опстати због тога што је питање да ли је на том путу према Будиловини било неког човека који би препознао Николу Новаковића и мртвог га довезао у Опарић . 
 
                 Ни судбина других виновника Карађорђеве смрти није била боља: „Вујица Вулићевић је ослепео на једно око и умро од живих рана. Милош Обреновић је био протеран из Србије, а син му је убијен”.
                 СТИЦАЈЕМ ЧУДНИХ ОКОЛНОСТИ нИКОЛА ЈЕ УМРО 29.МАЈА У ИСТИ ДАН КАДА ЋЕ 1868.ГОДИНЕ У КОШУТЊАКУ БИТИ УБИЈЕМ КНЕЗ МИХАЈЛО , А 1903.ГОДИНЕ ОД СТРАНЕ ГРУПЕ ОФИЦИРА ЗАВЕРЕНИКА ТОГ ДАТУМА ЋЕ БИТИ УБИЈЕНИ И КРАЉ АЛЕКСАНДАР И ДРАГА ОБРЕНОВИЋ.
                 
 


Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 10, 2017, 15:24:32





                             И трећи део текста.                                                                        РЕЗИМЕ
 
                             Никола Новаковић из Опарића, пореклом из Колашина у Црној Гори, због освете убијеног брата а по наредби Милоша Обреновића и посредовањем војводе Вујице Вулићевића убио је 26/13. јула 1817. године у Радовањском лугу крај села Радовања на трлу Драгића Војкића бившег вожда српског народа Карађорђа Петровића и његовог момка Наума Крнара.
                            Никола се потом повратио и живео у Опарићу на свом имању дозлогрдивши својим злочинима и Турцима и Србима у Левчу због којих је морао често да се уклања из завичаја. По највероватнијем народном предању при једном таквом путовању се са намерно ослабљеног моста стровалио у поток Коњушак између Коњуха и Селишта и пострадао 29. маја 1850. године и сутрадан сахрањен на свом имању у Опарићу, највероватније што је тадашња власт у време уставобранитеља - Карађорђевићеваца породици ускратила право да буде сахрањен на сеоском гробљу што је учињено накнадно тек по доласку Милоша Обреновића по други пут на власт.
                           По народном веровању породице Николе Новаковића, Вујице Вулићевића и Милоша Обреновића трпеле су ударце судбине због убиства Карађорђа и да су због тога изумрле у чему је српски народ препознао Божију казну.


                            П. С.
                      Текст мр.Велибора Лазаревића сам овде пренео у целини уз мања редиговања.                      
                      Основни разлог је што лично мислим да је најближи правој истини. Садржи више детаља који се у историјским књигама не могу или тешко могу наћи ( нпр.састанак на гробљу у Великој Плани са Вујицом за који сам лично слушао од старијих људи који су ми показивали и споменик где се то наводно догодило мада су истицали да у питању није био Вујица већ извесни Милета из Плане).                                    
                      О овој теми сам прочитао готово све што је до данас код нас објављено. На крају гимназије као матурски рад сам изабрао тему " Први српски устанак " и уз велико противљење тадашњих професора изгурао да дипломирам баш са овом темом. Тада су ми за рад нуђене неке тзв. офанзиве , битке на Пацифику и остале глупости које су се на десетак страна преписивале из године у годину. Био сам упоран и тврдоглав , помало и дрзак ( како само млад човек са 17.година може да буде ) и предао рад на 125.густо куцаних страна. Е , тада ме замало из гимназије нису избацили на месец дана пред дипломирање.                     
                       Све се завршило тако што сам рад морао да скратим на 25 - 30 страна , што ме комисија ништа није питала иако се један професор из комисије стално смешкао и захваљивао и што пар месеци касније при упису на факултет једини у историји Велике Плане нисам добио општинску стипендију.


           
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Zoran Vučković Avgust 11, 2017, 08:11:46
Gorane, hvala ti na ovim tekstovima....
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: milosav moretic Avgust 11, 2017, 11:57:42
 Gorane, pozdravljam te i zahvaljuem ti se na tekstovima koje si napisao u ovoj temi.
 Odrastao sam u selu Jelencu, opstina Topola, od svoje tridesete godine zivim u Arandjelovcu i moram priznati da dobar deo ovih pojedinosti oko ubistva VELIKOG VOZDA nisam znao a ponosan sam sto sam eto bas iz njegovog kraja. Topola, Zagorica, Jelenac, su mesta-sela kojima je se nas cica(kako smo ga mi zvali, pok. Veroljub Reljic-Daca iz Topole, koji je bio na Karadjordja likom, stasom i postenjem, sportista) kretao, bivstvovao, radio, ziveo, Jagnjilo, selo u kojem je krio i cuvao svoju Jelenu kod njene tetke, od Rudnickog bika, dok je nije ozenio, nasa crkva u Trsteni, kod koje je na vasaru-saboru, drugi dan Vaskrsa, kolo vodio a Jelena igrala do njega, su moje okruzenje, moj zavicaj.
 Nadam se da neces stati sa pisanjem na ovu temu, jer vidim da dosta toga znas na nase zadovoljstvo.
 Pozdrav iz Sumadije
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Avgust 16, 2017, 10:52:05

                             Овога пута нешто мало података и о цркви Захвалници. Текст који преносим сам исписао пре неколико година на једном другом форуму те га уз незнатна скраћивања овде преносим.
 
                            Na mestu gde se nalazila koliba Dragica Vojkica u kojoj je ubijen Karadjordje 1817.godine podignuta je crkva posvecena sv.Arhangelu Gavrilu,zidana opekom u srpsko-vizantijskom stilu. Projekat crkve je izradio Vasilij Andosov i ona je trebala prestavljati minijaturu oplenacke crkve .Kamen temeljac je postavljen 1920.godine i tom prilikom pri kopanju temelja pronadjeni su ostaci Vojkiceve kolibe te je oltar crkve postavljen bas kraj ostataka ognjista kraj koga se ubistvo i dogodilo.
                             Sama crkva predstavlja jednobrodnu gradjevinu dimenzija 13,58 sa 10,53 metra. Vrh crkve krasi osmostrana kupola. Unutrasnjost je podeljena na pripratu, naos i oltarski prostor. Oltar od naosa deli ikonostas koji sadrzi sedam ikona.
                             U naosu crkve sa leve strane od ulaza godinama je stajao portret Vozda Karadjordja u prirodnoj velicini, ulje na platnu,dinezija 210. sa 110. santimetara ,rad naseg najboljeg portretiste Paje Jovanovica. Slika je trenutno van crkve na restauraciji. Karadjordje je na slici prikazan u crnom odelu sa crvenom lentom preko grudi kao znakom dosojanstva. Desna ruka mu je polozena na sablju a njegov pogled sa portreta prati posetioca bez obzira u kom delu crkve se nalazio.
                             Desno od ikonostasa je spomen ploca Naumu Krnaru,Karadjordjevom sekretaru i pratiocu pri povratku u Srbiju, ubijenom istog jutra kad i Karadjordje nedaleko od tog mesta na potoku dok je tocio vodu.
                             Izgradnju crkve je finansirao Karadjordjev praunuk , kralj Aleksandar Karadjordjevic a radovima na njenoj izgradnji je neposredno rukovodio za tu priliku posebno formiran crkveni odbor. Izgradnja je trajala celu deceniju tako da je crkva osvestana 1930.godine.
                              Za ovaj dogadjaj je vezan jedan poseban kuriozitet.
                              Оsvecenju crkve je prisustvovalo puno naroda. Kralj Aleksandar je dosao cezama neposredno pre cina osvecenja i kada je ugledao kako crkva izgleda zadrzao se vrlo kratko ljut zato sto ulozena sredstva ocigledno nisu opravdana. Crkva je izgledala mnogo skromnije nego sto je trebala i opravdano se sumnjalo da je deo sredstava za njenu izgradnju proneveren. Iz ovih razloga je kralj Aleksandar nakon kraceg zadrzavanja ljutito naredio da se kocija okrene i otisao . Jos jedna srpska sramota.
                              O ovome sam slusao od starijih ljudi iz Radovanja a imao sam prilike da vidim i par fotografija snimljenih tom prilikom za kojima sada bez mnogo uspeha tragam jer ih vredi sacuvati. O onima koji su navodno zloupotrebili sredsta za izgradnju crkve se i danas ponekad  prokomentarise medju radovanjcima, uvek sa opaskom da im familije nisu bas najbolje prosle. Vozdova kletva i surova sudbina izgleda da i danas sustizu sve koji se njega ogrese.
                              Narod je crkvu nazvao Zahvalnica u znak zahvalnosti za sve sto je veliki Vozd za njega ucinio. Izdad samih ulaznih vrata stoji natpis - Zahvalna Jugoslavija - sto predstavlja verovatno jos jedan paradoks vezan za ovo mesto. Jugoslavija je , nažalost , za ovo mesto učinila i pokazala sve osim zahvalnosti. Ni drugi se nisu baš nešto posebno pokazali.

                             U crkvi se inace ne odrzava svakodnevno sluzba vec samo nedeljom i o vecim praznicima.
                             Sticajem okolnosti imao sam priliku da u ovu crkvu dovedem sadasnjeg prestolonaslednika Aleksandra koji je tada crkvu posetio prvi put ( koliko mi je poznato i jedini ) sa suprugom i sinom Filipom. Takodje sam bio domacin i uprilicio posetu ovom svetom mestu i princezi Jelisaveti Karadjordjevic.
                               No, o tom nekom drugom prilikom ukoliko bude bilo inretesovanja.
                                 
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Septembar 06, 2017, 11:02:03



              Слика плоче изнад улазних врата у цркву Захвалницу и портрет Вожда Карађорђа у природној величини рад Паје Јовановића. Тренутно се налази у Вождовом музеју који је у склопу конака изграђеног поред цркве.
              Портрет је тако насликан да Карађорђеве очи - поглед са слике прате посетиоца без обзира у ком делу просторије се налази. Исто је и са врховима опанака који су му на ногама. Они су увек окренути ка посетиоцу.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Septembar 07, 2017, 09:55:32



               У Вождовом музеју у Радовањском лугу између осталих експоната налази се и крчаг који је наводно при себи имао Наум Крнар у ноћи радовањске секире. Нисам баш сигуран да је аутентичан. Напротив, гајим велику неверицу у погледу ове чињенице али је она таква каква јесте , показује се посетиоцима као аутентична. У прилогу достављам фотографију овог крчага.
               Сам музеј је иначе врло скроман . Ипак , добро је што и као такав постоји. Највећи проблем је лице које даје објашњења о изложеним експонатима. У питању је црквени клисар који је научио напамет оно што треба рећи о изложеним експонатима и тај посао он одлично одрађује. Међутим, они који су му састављали текст који он тако здушно интерпретира посетиоцима очигледно о Првом устанку и Карађорђу знају јако , јако мало или боље речено не знају скоро ништа. Зато ако којим случајем посећујете ово место имајте то у виду.
               У разговору са једним од старијих Радовањаца пре пар недеља добио сам обећање да ће ми бити показано тачно место страдања Наума Крнара. Драган Павловић који сада има преко 80. година тврди да засигурно зна тачно место Наумове погибије и да је за то сазнао још као дечак од свога деде. Чињеница је да је у околини колибе Драгића Војкића било неколико извора и да је вода која се сливала из њих правила поточић које је текао око 150 - 200 метара од колибе. Како сам већ раније наводио сви ови извори су пресушили па је поток временом нестао.
               Сећање на срећу није.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Nenad Tucakov Septembar 08, 2017, 10:28:55
Citat
Crkva je izgledala mnogo skromnije nego sto je trebala i opravdano se sumnjalo da je deo sredstava za njenu izgradnju proneveren.
Ko su ljudi, koji su po drugi put ubili Vožda?
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: zoran drpljanin Septembar 08, 2017, 10:31:24
Ubijamo mi vozda konstantno i ko zna koliko puta do sada..Mislim na svest nas Srba.....
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Septembar 08, 2017, 11:30:12
Citat
Crkva je izgledala mnogo skromnije nego sto je trebala i opravdano se sumnjalo da je deo sredstava za njenu izgradnju proneveren.
Ko su ljudi, koji su po drugi put ubili Vožda?


                   И ја сам својевремено поставио исто питање.
                  Лукави Радовањац кога сам питао није одговорио већ предложио да се мало провозамо колима. Најпре до цркве. Она сазидана са жутим - пречанским циглама. Такве се код нас никада нису производиле. И сада их је тешко наћи по стовариштима а како ли је тек било у време изградње цркве пре стотинак година. Прокоментариса Радовањац да је лепа , квалитетна цигла , одмах пада у очи. Провозасмо се и Радовањем. На пар места он успори крај жутих а неомалтерисаних кућа. Тада је поново проговорио. Овога пута да су куће сазидане од квалитетног материјала . Рече да су били сиротиња а одједном постали газде кад су правили куће. Нагласио је оно " БИЛИ ". Више ништа није рекао.
                   Временом сам сазнао чије су куће у питању. Стара фамилија. Изгледа престарела јер се гаси. Остале  куће зарасле у коров.
                 
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Septembar 13, 2017, 13:36:42



                Капија на уласку у Радовањски луг. Добар оријентир за све путнике намернике.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Septembar 14, 2017, 14:44:37



                  Пар речи о Науму Крнару , Карађорђевом сапутнику и страдалнику. Текст је преузет из Википедије.
                      Наум Крнар је једна од важнијих личности Првог српског устанка, близак
Карађорђев (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B) сарадник. Рођен је у Москопољу (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%99%D0%B5) 1780 године. По етничкој припадности је био Цинцарин а по националном осећању Грк.                 
                    Пореклом је из имућне трговачке породице. У младости је стекао солидно образовање. Говорио је више језика.
                    Први српски устанак (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%B8_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BA) га затиче у
Београду (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4) као угледног и прилично богатог трговца. Трговао је кожом и крзнима. Женио се два пута. Од своје прве жене, која је остала у Москопољу, споразумно се развео и поново оженио у Београду. У својој књизи “О Цинцарима”, академик Душан Поповић наводи и писмо које је, на грчком, Крнар писао свој првој жени.                   
                   Наум Крнар је био члан Хетерије (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0), тајног удружења које се борило за ослобађење и уједињење балканских хришћанских земаља, a чији је један од истакнутих вођа био и Рига од Фере (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B8%D0%B3%D0%B0_%D0%BE%D0%B4_%D0%A4%D0%B5%D1%80%D0%B5)                                Првом српском устанку се прикључио у самом почетку, и по његовом слому је пребегао прво у Земун, па у Нови Сад (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B8_%D0%A1%D0%B0%D0%B4), а затим, као и већина српских војвода, у Хотин, у Русију. Године , са Карађорђем, тајно прелази преко Дунав (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%B2) у намери да у Србији подигну устанак. Кнез Милош (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88_%D0%9E%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B) сазнаје за њихов долазак и наређује њихово смакнуће.
                        Главе Карађорђа и Наума Крнара однете су паши у Београд, а овај је кожу с њих, испуњену памуком, послао за Цариград, као доказ.
                        Наума Крнара и његову улогу у устаничком покрету српска историографија (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0) је, наизглед, систематски занемаривала. Најчешће се помиње као Карађев “момак”, или писар, у најбољем случају. Чињенице, међутим, говоре да је његова улога била много значајнија. Вероватно је, као повереник Хетерије, на Карађорђа вршио одлучујући политички утицај и био му политички и дипломатски саветник. О важности коју му је турска власт придавала сведочи и чињеница да је и његова глава, као и Карађорђева, путовала за Цариград.
                        Разлози за ово занемаривање леже у чињеници да је млада српска држава, тежећи да формира јако национално осећање, желела да заташка Карађорђево залагање за наднационалну балканску федерацију. Други разлог може да буде и извесни анимозитет који се развио према Цинцарима, као финансијској и политичкој олигархији која је имала и те како битну улогу у формирању нашег грађанског друштва и државе.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Septembar 19, 2017, 10:05:14



                Да одржим обећање од 07.септембра ове године.
                Драган Павловић , стари Радовањац , староседелац из једне од најстаријих радовањских фамилија ми је тврдио да зна тачно место страдања Наума Крнара. Данас има 82.године а то место му је још као дечаку показивао његов прадеда који је живео 94.године.
                Сам локалитет Наумовог страдања је данас обрастао шумом и налази се на пар стотина метара од некадашње Драгићеве колибе , а данашње цркве. За оне који посећују овај локалитет место је нешто мало изнад , узбрдо и улево од постојеће летње позорнице на којој се одржавају позоришне представе. Некада је ту пролазио пут којим се из Радовања ишло за манастир Копорин а крај самог пута је протицао поток чији је извор 50.-ак метара изнад места самог убиства. Извор је у оно време ,пре 200.година био уређен , обложен дрвеним талпама. Данас је све то зарасло у шуму и густо растиње.
                 Сва је прилика да је Наум на самом извору захватио воду и да га је, кад је кренуо назад ка колиби на педесетак метара ниже од извора сачекао у заседи Никола Новаковић и ту убио из пушке.
                 Кажем сва прилика  јер сведока овога чина нема. Сасвим је логично да је Наум воду захватио са самог извора обзиром да је овај био уређен , обложен талпама, а не са потока како се то често наводи у литератури. Сам поток је текао према Драгићевој колиби и да је Наум хтео да захвати воду са њега не би се удаљавао од колибе тако далеко и ишао узбрдо пар стотина метара већ би то учинио знатно ближе на домак колибе.


П . С .


                  Можда се некоме ко чита овај текст чини неважним ово што овде пишем. Ипак знајући да има оних које историја интересује сматрам битним навођење баш ових и оваквих чињеница док још увек има живих људи који их познају ако не из прве а онда из друге руке. Чињеница је да се у нашој историографији стално понавља да је Наум убијен на потоку а ето то није тачно.
                  Нетачан а у историографији стално понављан и као такав прихваћен податак је и само место подизања Првог српског устанка у Орашцу. Званична историја као то место означава Марићевића јаругу у Орашцу. То место је данас обележено спомен комплексом и ту се на Сретење одржавају манифестације у част подизања устанка.
                  Истина је , напротив , сасвим другачија. Само место скупа устаника којих је том приликом било око 300. је нешто даље на једној скровитој ливади окруженој шумом. О овоме сам својевремено разговарао и дебатовао са Радошем Љушићем у то време директором Балканолошког института и једним од најбољих познавалаца тог времена и првог устанка . Приликом једне од посета Орашцу он ми је и показао где се то место од прилике налази. У појединим историјским изворима постоје подаци о овоме па ћу и њих овде објавити када консултујем и средим литературу која ми је сада расута на више места.
                 
                 
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Septembar 19, 2017, 10:08:02





             Малочас заборавих да поставим и слике самог места Наумовог страдања. На сликама је Драган Павловић из Радовања који ми је ово место и показао. На првој и трећој слици се тачно види где се накада налазио пут који је ту пролазио. Крај самог пута је текао поток чији се некадашњи ток најбоље распознаје на другој слици. Данас воде ту више нема , као што је нема ни на целој Драгићевици.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Bojan Šušnjar Septembar 19, 2017, 10:45:23
Gorane,
samo ću reći svaka ti čast na istrajnosti i svako ti dobro...
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Milos Obradovic Septembar 19, 2017, 12:03:09
Kao sto se odavno zna Istoriju pišu pobednici tako da je naša istorija odavno pisana kako je drugima odgovaralo tako da ove teme i ove informacije bude u coveku znatizelju tj zelju za istinom, isto tako i u mom Kraju Toplici ima mnogo nedoumica o mestu pogibije Коста Војиновић Косовацa jednog od vođa Topličkog ustanka ali sve se da istraziti samo treba dobra volja i želja...

Spremam ti jedan poklon koji će pored one daske krasiti tvoju kolibu pa videćemo da li će ti se svideti...:)
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: milosav moretic Septembar 19, 2017, 12:54:03
Gorane, kada si vec pomenuo mesto podizanja I Srpskog Ustanka, da o tome i ja kazem par reci:
Moja baba Leposava, majka moga oca, rodom je iz Orasca, iz familije Lukica(zovu ih inace Лучићи), i secam se da je vise puta govorila da Karadjordje nije podigao ustanak gde se sada govori, u Maricevica jarugi, vec u drugoj, susednoj a koja je u njihovom, Lukicem imanju, odmah ispod njihovih kuca. Ta jaruga je  sa druge strane puta Beograd-Arandjelovac u odnosu na Maricevica Jarugu, o kojoj se sada prica i gde se nalazi spomen kompleks. Kako nije zapamtila oca(ostao je na Solunu, tacnije u Bizerti), o stircu Luki govorila je kao o ocu, napominjuci da on nije dao da se ni grancica od tog hrasta koristi kao ogrev. Taj hrast je smatran kao svetinja.
U to vreme Luka je bio jedan od prvaka sela i kako je ona pricala, ...sedeo je uz kralja na svecanosti kada je otvarana skola u Orascu.
Eh, sudbina je htela da bas Lukin unuk Zivota posece taj hrast i sa njime nalozi i ispece banket cigle 50-ih godina proslog veka, sto je baba jako osudjivala. Zivota je umr`o pre mesec dana u 80-tim godinama a ja nisam ‚‚stig`о‚‚ da posetim strica i da i izmedju ostalog i o tome popricamo.

 Ovo sam ispricao mozda previse detaljisuci,  jer smatram da doprinosi autenticnosti iznetih dogadjanja kao i u prilog nasoj istorijografiji.

Pozdrav iz Sumadije
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Septembar 19, 2017, 13:32:50
Kao sto se odavno zna Istoriju pišu pobednici tako da je naša istorija odavno pisana kako je drugima odgovaralo tako da ove teme i ove informacije bude u coveku znatizelju tj zelju za istinom, isto tako i u mom Kraju Toplici ima mnogo nedoumica o mestu pogibije Коста Војиновић Косовацa jednog od vođa Topličkog ustanka ali sve se da istraziti samo treba dobra volja i želja...




               Милоше овај део историје смо сами писали и нико други до нас самих нам није крив што смо је кривили и искривили. Турке смо бар , тако кажу , победили и истерали из Србије. Мада , истини за душу , ту ни пре 200. и кусур година када се све догађало није било много Турака.
              Од правих Турака ту су биле паше у Београду , Нишу , Пазару које је слао и постављао султан. Прави Турци су долазили у Србију на службу и враћали се за Турску а нису баш много марили за српске јаруге и гудуре. Највећи зулум су чинили јаничари ( хришћани као деца преобраћена у ислам ) а војску су углавном чинили такозвани " домаћи Турци " - наши потурчењаци. У свим оргиналним писмима и извештајима из тог времена без обзира да ли су у питању српски , турски или аустријски прави се ова разлика и употребљава баш тај израз " домаћи Турци ".
              Војске које су ишле на Србију су долазиле са три стране - од Видина , Ниша и из Босне а не из Анкаре , Бурсе или Коње. Током устанка једино је 1806.године под вођством Ибрахим паше турска војска сакупљена код Једрена и послата на Делиград али је ту неславно завршила. Све остале војске су сакупљане овде код нас и у окружењу по Босни и арнаутлуку.
              Од четворице дахија за двојицу се сигурно зна да су наше горе лист.  Кучук Алија који се презивао Ђеврлић је рођен ту код нас у Србији на Руднику крај Горњег Милановца. Ни Мехмед ага Фочић није дошао из Анадолије већ како му и само презиме каже из Фоче. У боју на Мишару турску војску која је надирала из Босне је предводио Босански везир Сулејман паша Скопљак. Да не набрајам даље.
              За овај део писане историје која се деци наопако предаје у школама , дакле , није крив нико други но ми сами. Зато историју стално понављамо , као деца у школи а као одрасли у реалном животу.
             
               
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Septembar 25, 2017, 10:44:30





                        Након олује . Дуга над Радовањским лугом.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Oktobar 11, 2017, 14:13:36
          За мојих гимназијских дана пре око три и по деценије , како то већ наведох у неком од ранијих јављања по овој теми , о Црном Ђорђу се није много говорило. Ни успомена на њега се није Бог зна како поштовала. Оно место где је Вожд скончао, а које је песник означио као " Место где је било клање Срби зову Радовање " је углавном било скрајнуто и запостављено.             
          Оживело би највише око првога маја. Тих , у то време значајних празничних дана , радни људи и грађани ( тако се у то време обичан народ званично називао ) би преправили Радовањски луг. Са собом су носили " иће и пиће " палили ватре и пекли све што се испећи дало.

*************************************************************************************

Moderator je izbrisao delove poruke, kojima se daje lični sud o karakteru celokupnog naroda, smatrajući da bi taj komentar mogao povrediti lica, koja ne dele ista shvatanja. Ostavljeni tekst ukazuje na suštinu autorove misli.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Oktobar 13, 2017, 08:16:08





         
       

*************************************************************************************

Moderator je izbrisao delove poruke, kojima se daje lični sud o karakteru celokupnog naroda, smatrajući da bi taj komentar mogao povrediti lica, koja ne dele ista shvatanja. Ostavljeni tekst ukazuje na suštinu autorove misli.




                           Порука за модератора бр.5.:


                           САМООБМАНА ЈЕ УБИТАЧНА И ЗА ЉУДЕ И ЗА НАРОДЕ ( П.П.Његош ) ,


                           МНОГИМА БИ СЕ ДОПАО ДА СЕ НИСИ ТРУДИО ДОПАСТИ СЕ СВИМА ( латинска изрека ) .



Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: milosav moretic Oktobar 26, 2017, 22:52:40
Sta sad` ovo znaci, moderator br. 5. je stavio tacku na ovu temu?
Neznam ali gos. Rakovac mi ne lici na tako nekog. Znam ga licno!
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Milos Obradovic Novembar 01, 2017, 21:44:37
Da ne bi ostala Tacka na ovu temu dodacu jednu pricu koju sam cuo u jednom Kopaonickom selu BLAŽEVO tj u jednoj od najstarijih kafana u Srbiji BLAŽEVAČKA NOĆ...

Juce sam u jutarnjim satima dobio poziv iz firme da je kolegin kamion u kvaru i da treba da odem drugim vozilom po njega i ujedno zavrsim liniju (Razvezem hleba po Brusu i Kopaonickim selima) zadnja stanica tj Prodavnica je bila upravo u selu Blaževu  preko puta je bila kafana Blazevacka noc gde smo i seli da popijemo kafu odmorimo i krenemo nazad u firmu. Sam ulazak u Kafanu je bio kao vremeplov kao da je sve ostalo u nekom proslom vremenu a na samim stubovima zidovima i stolovima tragovi proslog vremena, sama dobrodoslica koja je glasila DOBRO JUTRO PEKARI, DOBRO DOSLI U NAJSTARIJU KAFANU U SRBIJI MA NA BALKANU, na pitanje kolko je stara dobio sam odgovor ma preko 150 godina ko ce znati vidis ko je sve ovde rucao i nocio a na zidu gomila meni nepoznatih imena i slika dok na jednoj Slika Vojvode ŽIVOJINA MIŠIĆA a odmah pored nje  Slika PETRA 1 KARADJORDJEVICA a ispod natpis da je u ovoj kafani rucao upravo on a odmah sam od mestana dobio i legendu o ovom dogadjaju a kasnije malo i istrazio po internetu ...

Prica kaze da je na svom putu iz cetinja za beograd posle Majskog prevrta 1903 prerusen u siromasnog seljaka u ovoj kafani rucao upravo on i to upravo kajganu ali nemavsi para kod sebe da plati biva osamaren i izbacen iz kafane od strane vlasnika ali to n ije kraj price jer upravo ovaj dogadjaj ima i teske posledice po vlasnika kafane koji posle ustolicenja Petra 1 karadjordjevica dobija dobronamerno  pismo od kralja da dodje u beograd kako bi izmirili nesuglasice i racun iz kafane od straha od osvete vlasnik kafane se obesio u obliznjoj vodenici...iz istoriskih spisa ne pominje se da je kralj putovao iz cetinja u beograd nego vec iz zeneve tako da ovaj dogadjaj iz kafane pada u Vodu ali iz drugih spisa se pominje da je kralj boravio u ovim krajevima ilegalno ali 6 godina ranije za vreme vladavine Obrenovica ...

I tako ja u jednoj maloj staroj kafani naucih malo istorije a ko zeli da procita detaljno o ovom dogadjaju moze to uciniti na ovom linku
http://www.brusonline.com/drustvo/4272-knez-petar-karadordevic-u-blazevu-r-jotic-prof-istorije
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Global Administrator 1 Novembar 18, 2017, 23:26:26
У име уредништва форума Кошнице Воја и домаћина форума, извињавамо се колеги Раковцу због неспоразума и несмотреног потеза бившег Модератора 5. Наиме, порука којој је обрисао делове не може да се врати и жао нам је због тога.

Извињавамо се још једном због непријатности и молимо Горана да нам се врати на форум и настави писање у својој теми.

Уређивачки тим форума.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Novembar 29, 2017, 14:58:32





                    Можда је дошло време да се поново мало вратимо овој теми.


                    Претурајући по архиви коју имам , наиђох на овај кратак запис из више ни сам не знам које књиге или новинског текста. Као и многи други и он је нејасан и недоречен али не и лишен историјске подлоге.


                   "Тело Карађорђево није дуго лежало сахрањено у лугу радовањском. После извесног времена , кмет села Ракинца Петар Радосављевић у договору са Филипом Чолом, ископа по наредби или молби Госпође Јеле удове Карађорђеве, његово тело. Филип је био и дрводеља те је и сандук био саградио. Како је знао, да је Карађорђева глава отсечена, направи сандук мањи но што треба. Немајући времена да други гради, пребије голенице - пикљеве Карађорђу, па га тако у сандук смести. Због тога је назват Пикљашевић па се и фамилија тако и данас зове."
                       
                     Шта је у овом кратком тексту спорно а шта неспорно ?
                   
                     Неспорно је да је у то време у Радовању живео Филип Чола те да је он направио сандук у који је смештено тело Вождово. Такође је неспорно и то да је сачинио мали , прекратак сандук и за обезглављено Вождово тело те да је због немогућности да га у сандук смести мртвоме Вожду поломио - пребио потколенице ( пикљеве ) након чега је тело сместио у сандук. Од тада су њега - Филипа прозвали Пикљевић а не Пикљашевић и овај надимак се за њега и његове потомке и до данас одржао. Куће су им на брду преко пута трла Драгића Војкића односно данашње цркве Захвалнице. Спорно је и  када се тачно све ово десило , да ли одмах по убиству или неко време касније . Ова чињеница и није толико битна колико је битно и жалосно то што и већ једном оскрнављено и обезглављено Вождово тело пребијањем његових ногу оскрнављено још једном .
                   
                    Инспирисан овим догађајима Милан Р. Симић књижевник из Велике Плане , иначе пореклом Радовањац , написао је радио - игру "Врисак до неба" која је у више наврата извођена на Радио Београду. Преносим текст ове радио - игре у целости јер она о целом догађају и Пикљевићима говори више и боље од било које моје речи.

П. С.

Због немогућности да се цео текст пренесе одједном пренећу га у више порука подељених на чинове онако како је и написан.                   
                   
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Novembar 29, 2017, 15:01:54
МИЛАН Р. СИМИЋ

                                                                                       ВРИСАК ДО НЕБА
радио-игра


Што личи на Ругање глувом добу
посвећујем Хладним рукама тишине,
Вождовом и Књазовом праху,
потомству Пикљевића, потомству срског народа
и Великом вриску,
јер, Карађорђево је умрло,
Милошево се родило,
а једна је колевка и првом и другом.


Лица:
МАРИЈА ПИКЉЕВИЋ: нероткиња, млада жена
МАЈА: Маријина мајка
ВЛАЈКО: мудар, стар човек
ЧОБАНИН: млад, љубопитљив
ХЛАДНА ТИШИНА: глас
ПРИПОВЕДАЧ

                                                                                                          Први чин:
                                                                                  (Ноћ је. Невреме, бесни олуја, и грми.)

ПРИПОВЕДАЧ: Вујица и његови пратиоци су Вождову главу, из Луга, понели са собом. А неки Филип је, после тога, за обезглављено тело склепао сандук. Пошто је сандук био прекратак и за Вожда без главе, он је покојнику пребио пикљеве. Од тада му је придодат надимак Пикљевић. Њему и потомцима.
Тог несрећног Филипа прати проклетство. Некаква мртваја зацарила је његовим родом, као што неверица царује сновима. Тишина их купа својим хладним рукама, и све их је мање.
(Крештање птица. Марија бунца, дише све теже и брже. Буди се, у паничном страху вришти.)
МАЈА: Марија, чедо моје, не бој се, ја сам, твоја мајка.
МАРИЈА: (Јеца) Сањала сам,... ох, Боже...
МАЈА: Ружно си сањала, сада је све у реду.
МАРИЈА: Увек сањам исти сан, Мајо. И тамо, у Паризу, сањала сам.
МАЈА: Оздравићеш ти, Марија, све ће опет бити добро.
МАРИЈА: Исто сањам: широко поље испуцале земље, рука би могла у њу. Поље је препуно шиљатих пободених кочева. Над њима црно небо. На небу голе птице све једна од друге већа, а свака у кљуну држи по једну мању - и непокретне су...
МАЈА: Знам твоје снове, Марија. За кочеве, и за црно небо. Црно као твоје очи.
МАРИЈА: И птице...
МАЈА: Знам, и за велике птице знам. Не лете, као нацртане су.
МАРИЈА: Одједном, као полуделе, птице се раскреште и разлете. И ја тада нисам на земљи, већ горе: зајашила сам једну и летим... А у руци држим венчић од сувих гранчица, памтиш, такве сам сплитала још као девојчица у Лугу...
МАЈА: Летиш,... на земљу не смеш, засејана је наопако пободеним кочевима; а између кочева су авети турских војника.
МАРИЈА: Страх ме је. Птице некамо нестану, а тишина ме купа својим хладним рукама.
МАЈА: Али, појави се Карађорђе, зар не, кћери?
МАРИЈА: Појави се, Мајо. Али, без главе. И Турци се разбеже куд који... Карађорђе ми махне руком и ја слетим, или дотрчим, та слика ми стално измиче.
МАЈА: И љубиш га?!...
МАРИЈА: Љубим Карађорђа по целу ноћ. Он тада има главу, а ноге му нису пребијене. Само се љубимо, реч не проговарамо. До зоре се истрошимо у жудњи. Тек тада Карађорђе проговори увек истим питањем: "Лепа жено, од којих си?"
МАЈА: Зар му мораш рећи, кћери?
МАРИЈА: Па морам, Мајо. Велим му: "Мој рођак је онај Филип..." Не завршим, а Карађорђе устаје и одлази, (узбуђено) не да се умолити... (Сада смиреније) Оставља ме, и ја само љубим земљу где смо лежали. И опет тишина, хладна, купа ме...
МАЈА: Знам твоје снове, Марија. Кад будеш оздравила...
МАРИЈА: (Прекида мајку) Опет се појављују, и иду према мени, авети турских војника. И пре него полетим небу, испод мене се отвори земља. Бежим птицама, које се кљуновима устремљују на моју утробу... Одједном се будим, док ме тишина купа...
МАЈА: Тишина те купа, кћери, купа... А једино што остаје да траје, као нека врста дослуха са судбином, јесте истина од које нема вајде.
(Кроз олују чује се јек звона).
МАРИЈА: (У грозници) Води ме, Мајо, на Пусту ливаду, хоћу воду са Чудног извора, и траву лековиту... Ноћ је Карађорђеве смрти.
(Звоно, траје.)
МАЈА: Чедо моје, ставићу ти облоге, биће ти лакше.
МАРИЈА: Не треба, Мајо. Кажу да су и Књазу Милошу стављали облоге... против памћења... а од јаловог семена јабуке јесењаче које се, осушено, трипут шкропни водом. Многе је српске главе Милош памуком напунио да би могао, без облога, мирно да спава!
А опет једном, Милош је испред конака нагазио на огледало. И пре него што се зачудио, из разбијених парчади намигнуо му је кум Карађорђе. Не Турчин, већ Карађорђе... Кажу!
МАЈА: Облоге, Милошу, не беху од велике вајде. Моје ће теби помоћи.
(Звоно траје)
МАРИЈА: Чујеш ли? Звоно!...
МАЈА: То олуја бесни. Ветар, доле у Лугу, љуља звоно.
МАРИЈА: Није ветар, него несрећни Никола Новаковић. Лутао је пољима читав дан, и скидао звона са угинулих оваца. А ноћас се прикрао црквеном звонику, и звони.
МАЈА: Николу су изеле живе ране, са њега је месо отпадало. Њега одавно нема, Марија.
МАРИЈА: Ноћас, ипак, он звони. Послушај како јечи звоно... Никола је под звоником, ниоткуда спокоја, ни њему ни нама...Хоћу и ја доле, води ме, Мајо. Хоћу воду са Чудног извора, и траву лековиту за моју утробу, да је јалову птице више не кљују.
МАЈА: Зар се не бојиш Николе? Сав је у живим ранама, окупан Хладном тишином.
МАРИЈА: Нека њега у ранама, хоћу да га сретнем, и упитам...
МАЈА: Узалуд ћеш га питати. Кажу да он махом ћути. Зна да речи, ако се кажу, мало кад слуте добру, па их стога махом гута, и крије под језик.
МАРИЈА: Ноћас, на Пустој ливади, доле у Лугу... присети се, ноћ је Карађорђеве смрти... време је прошло, и садашње, и будуће. Јер Срби су народ са две памети: једна њихова памет на ваља а друга је вазда преврнута... Сви су ноћас доле, Никола их је звоном призвао: Вујицу, Књаза Милоша, и Карађорђа... И мене зове, у звону је моје име...
МАЈА Ставила сам ти облоге, биће ти боље. Не дам ти никуда да идеш.
МАРИЈА: Али, морам, да их упитам, шта сам ја судбини скривила ако је наш предак мртвом Карађорђу пребио пикљеве... Жељна сам порода. Ноћима сањам поље испуцале земље, испуцала гола земља, рука би могла у њу. Поље је препуно шиљатих пободених кочева...
МАЈА: Знам, Марија, твоје снове.
МАРИЈА: Не знаш их, Мајо, не знаш... Моје уши нису од овога света, у њима се пева на туђ рачун, и никоме нису од користи... Само ноћас могу да их упитам, и чујем, шта сам ја судбини скривила...
МАЈА: Марија, не затварај очи, олуја је, куда ћеш? Испричаћу ти једну причу. Слушај ме, не спавај... Ономад је, једна у селу, родила мушко са три главе...
(Звоно траје, цвркут птица у напливу, и жубор воде).
МАРИЈА: (Певуши у грозници).
МАЈА: Не затварај очи. Саслушај причу до краја, Марија! Марија, кћери, не иди!...
(Цвркут птица, жубор воде, чобанска фрула.)
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Novembar 29, 2017, 15:04:56
                                                                                                           

                                                                                                       Други чин:

ПРИПОВЕДАЧ: Пролазећи Сеном, на броду, и гледајући Нотр-Дам, држала би Марија упаљену свећу све док јој не изгори у рукама. Често је то чинла у граду свих излаза, у граду белих пудлица, док не падне ноћ. А тада, кад ноћ зајаше и, колико-толико, смири узаврели Париз, Марија сања...
(Траје цвркут птица, жубор воде и чобанска фрула. Блејање оваца.)
ЧОБАНИН: (Престаје да свира.) Помоз Бог, чича Влајко. Добро наиђох на тебе, морам нешто да те приупитам.
ВЛАЈКО: А ја бих, момче, радије да слушам твоју фрулу.... Их, само мало да сам млађи, тако бих заиграо. Жудан сам и игре и песме.
ЧОБАНИН: Свирам, а све мислим: јутрос сам нагазио на огледало.
ВЛАЈКО: На огледало?
ЧОБАНИН: Нисам стигао ни да се зачудим, а из разбијених парчади намигнуо ми је Турчин! Јес, Богами. Лепо ме погледао, па се сурвао у утробу разбијеног.
ВЛАЈКО: Слути на велику несрећу.
ЧОБАНИН: Какву несрећу помињеш? Од вас, старијих, само о злу слушам!
ВЛАЈКО: Газили смо огледала пред сваку буну, синко. Мало, мало, па јатаганом на Турке.
ЧОБАНИН: Морало се тако. Ваља Турке истерати из Србије.
ВЛАЈКО: Куш, море, куш! Србија је пуна прзница и кавгаџија. Многи би у буну, а када буна крене они гледају само како живу главу да изнесу... (Пауза, жубор потока, блејање оваца.) Ех, дете, сила је Турчин. Поред нас оваквих неће он још дуго одавде. Срби су народ са две памети. Једна њихова памет не ваља а друга је вазда преврнута. Хајде да се загледамо сви у себе што боље умемо.
ЧОБАНИН: Среће ти, чича Влајко, каква нам је вајда од загледања? Сви знамо, не носе се само Турцима српске главе на колац, носе се и Милошу. Никако враг наше крви да се напије, Бог га убио!
ВЛАЈКО: Ракијом ме нудиш. Од оца си је украо, велиш. Ух, добра је. Али, не може мени ракија памет да попије, чујеш ли?... Затворили смо се у ћутање, и да не жалимо. Због наших буна много је српских капа остало празно.
ЧОБАНИН: Живога ми Бога, говориш право. Питам те, мудријег, не замрзе ли народ више своју власт од турске власти?
ВЛАЈКО: Момче, одложи тугу из очију. И омразу. У нас, Срба, од како је века, добро се злим враћа. Лако је гурнути ватру у народ... А бркови се и сада просипају са зрелих мушкараца, женама свраб нема ко да примири, ђавоља посла, чујеш ли?! Окани се буна, дај се на сукње, велим, паметније би за тебе било!
ВЛАЈКО: Јутрос сам на огледало нагазио. А после потерам овце, и погледам, а преко неба звоно пролете.
ВЛАЈКО: Пролетело звоно! Јутрос, велиш, видео си га!
ЧОБАНИН: Јутрос, гледао сам га као што сада тебе гледам.
ВЛАЈКО: Изгубили смо се у греху, дете. Чујеш ли, црквена звона су из многих села већ поодлетала. Само да се не склопе у јато. Не дао Бог, само не јато црквених звона.
ЧОБАНИН: Аман, чича Влајко, о каквим сад јатима говориш?
ВЛАЈКО: Каква јата, велиш? Каква јата? Јата црквених звона.
ЧОБАНИН: Звоно јесам видео, али јато нисам.
ВЛАЈКО: И не дао Бог, велим ти још једном. Јата црквених звона су надлетала наша села док смо се са Турцима гонили. Хм, то су буне! појуначи се и узјогуни ћораво и багаво, све што је српско оће на Турчина. А жене наше клече испред икона, или мрдају гузицама испод ага и прљавих турских пастува. Ти и твоји вршњаци тада сте били незрели за њихове бутине... Него, манимо се ми жена.
ЧОБАНИН: Кажеш, разбијена огледала и откинута летећа звона, велику несрећу слуте?
ВЛАЈКО: А зар ми, синко, за мале несреће знамо? Нема свадби, ни празновања. Остале нам само славе и сахране. Жудан сам и игре и песме, али куда из ове коже?
ЧОБАНИН: Слушао сам како су у неком селу, за време Карађорђеве буне, старци одлучили да на нероткиње не троше снагу и храну... Давали су им само воду и коске, као кучкама.
ВЛАЈКО: Добро си чуо. Нероткиње су се окупљале на Пустој ливади, повише Чудног извора, а чија вода враћа сећање на неко време. Нероткиње би чекале пун месец а онда скидале одећу и шибале се...Ех, видео сам их и голе и гладне. Шибале су се прућима, увијао се прут око беле коже, увијао. Док су на небу грактале црне, голе птице.
ЧОБАНИН: Сањао сам ноћас голе црне птице! Млада жена узјахала једну и лети небом. На земљу не сме, засејана је аветима турских војника, и кочевима наопако пободеним у испуцалу ледину. Појави се и Карађорђе, али без главе. И Турци се разбеже кудкоји. Карађорђе онда махне руком оној жени и она слети, или дотрчи... та ми слика стално измиче. Али, он тада има главу, и ноге му нису пребијене.
ВЛАЈКО: Карађорђе има главу велиш, и ноге му нису пребијене... И ашикују...
ЧОБАНИН: ... И ашикују њих двоје од вечери до јутра! А када се истроше у жудњи, пита је Карађорђе: "Лепа жено, од којих си?" "Од Пикљевића..." одговори му она. И не заврши, окрену се Карађорђе, и оде. Не да се умолити. "Шта сам ја крива, коме сам ја крива, реците!" вришти она.
ВЛАЈКО: Какву то кривицу девојка помиње, Бога ти?
ЧОБАНИН: Их, кад бих ја знао? Млада жена тада полети небу, голим птицама у сусрет, а птице се устремљују на њену утробу, и кљују је, и она вришти... Њен врисак ме пробудио.
ВЛАЈКО: Познавао сам Филипа, Бог да му душу прости. Када је Вујица однео Вождову главу из Луга, Филип је за обезглављено тело склепао сандук. Пошто је сандук био прекратак и за Вожда без главе, он је покојнику пребио пикљеве. Од тада му је придодат надимак Пикљевић. Несрећног Филипа прати проклетство. Некаква мртваја зацарила је његовим родом, као што неверица царује сновима. Тишина их купа својим хладним рукама, и све их је мање.
ЧОБАНИН: Док су је птице кљувале, и док је вриштала - сетих се и тога - млада жена запомагала је да је воде на Пусту ливаду. Искала је воду са Чудног извора и траву лековиту. И мирисала је. Чудно је мирисала, налик пролећној трави пред кишу.
ВЛАЈКО: Мирисала, велиш. Причекај, ако ме сећање добро служи, слушао сам врло давно да је и Вождова мајка чудно мирисала пред сваку кишу. Сад, да ли баш на пролећну траву, не знам.
ЧОБАНИН: И то нешто значи, чича Влајко?
ВЛАЈКО: А ко ће га знати, дете? Свакако несрећу, јер Срби су срећи одавно окренули леђа. Неки веле да је сама судбина нашем господару наменила да од српске руке страда.
ЧОБАНИН: А Пуста ливада, а извор онај?...
ВЛАЈКО: У Лугу, где колиба беше, у којој настрада наш Вожд, веле, Пуста је Ливада. И с времена на време, а обично пред сваку буну, и када се звона склопе у јато, зажубори и потече Чудан извор, што сећање враћа на неко време. И трава лековита ниче и процвета поред извора. Али нико не пије воду, и не бере траву, но када извор пресуши и трава увене, долазе да је траже, и не налазе је.
Тако је од вајкада, момче: кад наиђе посрано време свако гледа да одмали чемеру у који тоне, па или тражи што му не треба, или оно нађе њега! Промене се обичаји, отање и онемоћају нарави, али само Срби остану свој на своме. Ми, Срби, имамо две памети...
ЧОБАНИН: Натегни, чича, још једном, док ја овце повратим. Ево, сад ћу ја, сад...
(Чује се цвркут птица, и блејање оваца.)
ВЛАЈКО: Добра ти је, ракија, добра. Али лудој памети не може ништа. Јер када схватимо да нам сећање ради као крезуби чешаљ, буде касно. Не пре, већ када време клецне, јер се спрема да нам умакне, зовемо децу да им причамо причу. Да им кажемо шта смо били, и шта они треба да буду. Шта јесмо, виде и сами.
Нико да нам у неверици помогне... Зло нас троши... Бежимо од људских гласова... Звонио бих данима, звонима што још нису поодлетала, да нашима покажем пут. Коме сване, сване, остали срећу под мишку.
ЧОБАНИН: Ја се одавде мицати нећу а како ће бити са потомцима, не знам...
ВЛАЈКО: Синко, нећу се ни ја мицати, један, али и моји снови све више нарастају. Боле! Марија је, често, у тим сновима.
ЧОБАНИН: Јес, јес чича Влајко, тако се звала она млада жена што је ноћас, у мом сну, птице искљуваше. Ћутиш, правиш се невешт, а ено ње и у твојим сновима!
ВЛАЈКО: И у мојим. А и Филип је Марију, још нерођену, сањао пред смрт сваке ноћи, и увек када би она вриштала у његовом сну, будио се и сам у вриску. Али једне ноћи, у оној када је лековита трава процветала поред извора, није се пробудио. Тада је тај, увек исти сан, досањао до краја. Док су девојку кљувале птице, окренуо се Карађорђе још једном и рекао јој: "Праштам Николи за главу, Филипу за ноге не могу..."
ЧОБАНИН: Шта то збориш, чича Влајко? Како може бити већи Филипов грех, но проклетог Николе Новаковића?
ВЛАЈКО: Досањаш ли и ти тај сан до краја, можда ћеш схватити. Пре тога нећеш моћи, момче!
ЧОБАНИН: Ипак, покушај, приведи ме истини...
ВЛАЈКО: Истини? Ех, синко, једино што је остало да траје, као нека врста дослуха са судбином, и јесте истина, али од које нема вајде... чујеш ли?...
(Жубор потока, блејање оваца. Ветар у напливу. Грми.)
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Novembar 29, 2017, 15:06:41
                                                                                                   

                                                                                                                 Трећи чин:

МАЈА: Марија, пробуди се, нисам ти испричала причу...
МАРИЈА: (Бунца) На Пусто поље, са чудног извора, воду хоћу да пијем... И траву лековиту...
(Ветар, грми, јек звона. Туп ударац секире.)
(Жубор воде.)
МАРИЈА: (Дозива) Никола!...
ХЛАДНА ТИШИНА: Осврни се, Марија. Овде смо.
МАРИЈА: Није истина! Не видим Николу, ни Вујицу, где су Карађорђе и Милош?
ХЛАДНА ТИШИНА: (Подругљиво се смеје.) Ја сам Никола. И Вујица. Ја сам и Карађорђе и Милош. Војводе српске и народ...
МАРИЈА: Ти си Хладна тишина, познајем те, нећеш ме преварити. Купаш ме од рођења.
ХЛАДНА ТИШИНА: Купам те. И Вујицу сам. Сна му нисам дала, ни смрт људску, умро је у животињским мукама. Кајање је његово било велико, колико је велика и Покајница, црква брвнара коју је уздигао... Трошила сам и Николу, изеле га живе ране, са њега је месо отпадало. Лутао је пољима и скидао звона са угинулих оваца. А ноћу се прикрадао црквеним звонима и дуго звонио... Купала сам и Милоша, залуд му биле облоге против памћења, од јалаовог семена јабуке јесењаче које се, осушено, трипут шкропне водом. Многе је српске главе Милош памуком напунио да би могао, без облога, мирно да спава. Од истине је бежао, а истина је моје рађање и моје умирање. Купала сам и Карађорђа...
МАРИЈА: И њега?
ХЛАДНА ТИШИНА: Оца је убио, брата обесио, и главе српске секао...
МАРИЈА: Кажу, једном је Милош, испред конака, нагазио на огледало. И пре него што се зачудио, из разбијених парчади намигнуо му је кум Карађорђе. Не Турчин, већ Карађорђе...
ХЛАДНА ТИШИНА: Карађорђе, велиш? Или страх Милошев што је истина од које нема вајде.
МАРИЈА: Не купај ме. Не купај више. Дошла сам по воду са Чудног извора, не бих ли сан досањала до краја.
ХЛАДНА ТИШИНА: Причекај пун месец, онда на Пустом пољу свуци се, нека се прут увија око беле коже. Тек потом окуси воду са Чудног извора, и призваћеш се истини, макар за неко време.
МАРИЈА: Истини?
ХЛАДНА ТИШИНА: Једино што остаје да траје, као нека врста дослуха са судбином, јесте истина, али од које нема вајде... Јер, наоко, и Свето писмо код Срба проналази своје место. Наоко, Марија!
(Кроз олују креште птице, устремљују се на Марију. Она вришти.)
ПРИПОВЕДАЧ: Оних неколико седмица, када су је изнемоглу и докрајчену неком чудноватом бољком, допремили у село, будила се Марија. Они из Луга тврде: "Није прошла ноћ пуног месеца, а да се не чује велики врисак. Однекуд, с неба." Да би се и сами, све до јутра, купали у тишини - у њеним хладним рукама.
(Туп ударац секире. Велики врисак.)
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Dejan Damnjanovic Novembar 29, 2017, 20:42:57
Svaka cast,Gorane na ovim tekstovima nekako sa i emotivno vezan za Vozda.Ocevo selo mi je Visevac,a kao sto znas majkino je Rakinac a po nekim predanjima Karadjordje je bio kum nekim mojim precima Damnjanovicima>Pozz
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Novembar 30, 2017, 08:58:51
Svaka cast,Gorane na ovim tekstovima nekako sa i emotivno vezan za Vozda.Ocevo selo mi je Visevac,a kao sto znas majkino je Rakinac a po nekim predanjima Karadjordje je bio kum nekim mojim precima Damnjanovicima>Pozz


                Верујем да је баш тако као што кажеш. Потруди се и распитај код рођака из Ракинца можда дођеш до нових и интересантних података. У време устанка Радовање се третирало на неки начин као део Ракинца. Радовање није имало ни цркву ни попа па је свештеничке дужности у Радовању обављао свештеник из Ракинца. Тако је остало до дан данас иако је , како сам већ писао , у лугу саграђена срква захвалница. И дан данас свештеник из Ракинца обавља службу у радовањској цркви Захвалници . Обично је то само недељом и о неким већим празницима. Штета.
                Вероватно знаш да су и Марисављевићи из Ракинца повезани са Вишевцем на сличан начин као и ти. Сабља Кулин - капетана је након боја на Мишару била у поседу њихове фамилије у Вишевцу. Вероватно знаш за народну песму :
                 
                Бог убио Јову из Вишевца ,
                Што погуби Кулин капетана,
                Капетана и његова сина ....
           
                Колико ми је познато ту сабљу су им узели за неку изложбу и никада је више нису вратили .


                Пре 15 - ак година два млада монаха из манастира Црна река обилазила су овај крај. Седели смо у манастиру Покајница као гости тадашње игуманије Иларије на манастирској слави. Они су изразили забринутост за стање Радовањског луга и цркве Захвалнице и изразили жељу да ту дођу  уколико би Захвалница постала манастир. У то време сам био у одличним односима са владиком Браничевским Игњатијем и пренео сам му ову идеју за коју сам се код њега и раније залагао. Нажалост Владика је одбио ову молбу иако и данас верујем да је једино право решење за Радовањски луг оснивање манастира. 
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: voja stanojevic Novembar 30, 2017, 16:56:44
               Bravo Gorane!
Jedna istorijska velicina kakav je bio Vozd Karadjordje svakako zasluzuje da se ispravi dugogodisnja greska o odnosu celog Srbskog naroda,  kroz dosadasnja vremena, o cemu si vec pisao{!} je da se Radovanjski lug proglasi mestom od izuzetnog istorijskog;kulturnog i verskog znacaja.U potpunosti se slazem da se crkva Zahvalnica i ceo kompleks pretvori u manastir.Dok se ne budemo pokajali, necemo se ni uzvisiti.                              Pozdrav.
                                                                                                                                                                           
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Dragan Šošić Novembar 30, 2017, 21:52:57
Шта је историјска грешка о односу целог српског народа  и зашто треба да се покајемо? Која је то грешка?

Шта смо ми у том случају лоше урадили, па да треба да се кајемо.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Decembar 04, 2017, 11:34:53
Шта је историјска грешка о односу целог српског народа  и зашто треба да се покајемо? Која је то грешка?

Шта смо ми у том случају лоше урадили, па да треба да се кајемо.



                   Историјска грешка ?


                   Што се тиче "целог српског народа " како је навео Шошић не видим да је има . Народ је наспрам својих могућности поштовао и радио шта је и колико могао. Добар део овог мог писанија се управо на то и односи. Треба поименице поменути оне из обичног народа који су самоиницијативно у датом тренутку учинили колико су знали , могли и умели . То сам већ навео у пар порука и навео .
                   Што се пак тиче оних других којима је западало да народ предводе е ту има потецијалних покајника на претек. Први је био Вујуца па је зато и подигао Покајницу. За ових 200. година од смрти Црнога накупило се ту подоста кандидата. Било их је чак и међу Карађорђевим потомцима јер се у односу на свог претка нису баш сви најбоље показали. Имаће на овој теми и тих прилога.
                   Ево једног лепог примера за оне прве из обичног народа.
                   У центру Радовања требало је подићи обележје онима који су из овог села дали своје животе у бројним ратовима и прохујалим временима за слободу отаџбине. Мало село па мали и споменик. Акција за подизање овог споменика је била самоиницијативна - народна. Тадашња власт се није мешала. Није до душе бранила али није ни учествовала у овој работи. Радове на подизању споменика је изводио Радовањац Славиша Јовановић - Слава Црња. То је исти онај који је и мени око колибе радио камену ограду. Елем , Слава је споменик подигао од материјала који је по селу скупио онако како је знао и умео а за свој рад није тражио никакву надокнаду. Сматрао је да је  његова дужност и посебна част да уради нешто што ће трајно остати у његовом селу.
                   Речено - учињено. Када је завршио свој посао било је , како то код нас зна да буде , примедби  на величину споменика , текст који је написан и уклесан , квалитет радова и шта ти ја знам на шта још. Примедбе су имали они који прстом нису мрднули да се споменик направи. Урокљиве очи увек криво гледају а зли језик палаца а не говори. Слава је са своје стране ћутао и радио и истерао своје. У споменик је уградио Карађорђев лик и цитирао једну од његових у љутини изговараних прекорних псовки. То је оно " По души те ... ".
                   Није Слава имао одобрен буџет , ни архитекту , ни урбанисту , ни учене историчаре поред себе. Имао је само својих десет прстију , добру вољу , поштовање према својим прецима и великом Вожду и љубав према свом селу и завичају. А то је сасвим довољно за један леп пример народног неимарства.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Decembar 05, 2017, 12:04:56



            Јучерашњу поруку сам написао подстакнут Шошићевим писањем. Једноставно сам се присетио лепог примера подизања споменика у Радовању и написао оно што сам о њему знао. Међутим , да се не бих огрешио о некога ко је у његовом подизању учествовао а ја га нисам поменуо или дао погрешне податке проверио сам како је до његовог подизања тачно дошло те донекле мењам и употпуњујем јучерашњу поруку.
            Споменик је подигнут 1995.године. Иницијатива је потекла као што сам и рекао из народа од самих Радовањаца. 
            Главни организатор свега урађеног је био Предраг Јовановић - Марило , запослен у локалној школи као домар . Он је иначе био дугогодишњи одборник из Радовања у Скупштини општине Велика Плана , председник Месне заједнице у Радовању и покретач многих иницијатива и послова у самом селу.
            Као ктитори су се појавили Лазовић Јован - Лола , Стефановић Мирослав - Мира Раин и Страињевић Радиша - Радекс . Зидарске радове како сам већ навео урадио Јовановић Славиша - Слава Црња . За израду мозаика је ангажован неко из Смедеревске Паланке а мермерна плоча је накнадно постављена.
            Од напред поменутих Предраг Јовановић и Јован Лазовић нису више међу живима.
            У прилогу слика споменика и мајстора Славе Црње. 
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Decembar 11, 2017, 12:51:09

                           Цитирам један интересантан одломак из књиге Љубинка Чабровића - " Пчеларство и пчелари трстеничког краја "

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 КАРАЂОРЂЕ – СИН ПРОФЕСИОНАЛНОГ ПЧЕЛАРА


                          Буран и релативно кратак револуционарни животни век није Карађорђу пружио прилику да остави траг у пчеларству, али су пчела и пчеларство били део његове судбине.
                         Петар Мркша, Карађорђев отац, био је професионални пчелар, од пчела је живео и издржавао породицу. Свако станиште где се његова породица задржавала на досељеничком путу ка Србији добијало је име кованлук по Мркшиним пчелињацима. Петар Мркша је у шумадијском селу Загорица десетак година служио код Турчина Мула Хусеина и старао се о његовим пчелама. Предање вели да се пчелама може захвалити што будући највећи јунак српског народа у борбама против Турака није постао јаничар већ вођа устанка који је Турцима задао први, судбоносни, ударац на овим просторима. Када је Карађорђе био дете а Турци по Србији скупљали злогласни „данак у крви“ родитељи су га скривали испод трмки у пчелињаку. Пчеле су га прихватале и чувале. Никада га, каже предање, ниједна није убола. Из тог топлог крила родила се легенда српског народа.
                        Међу познатим српским војводама пчелари су били Станоје Главаш и Младен Миловановић, који је у свом пчелињаку имао 500 трмки .
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Decembar 12, 2017, 08:45:49



              Хвала администратору што је средио претходну поруку. Мени то јуче никако није полазило за руком.
              Мало објашњење у односу на јучерашњу поруку.
              У предање и легенду не бих улазио. Оно је увек такво какво јесте  помало романсирано.
              Тврдња да је Карађорђев отац био професионални пчелар је нетачна. Чињенице кажу да је то била доста сиромашна породица која се због тога често селила и надничила код других богатијих породица или читавих села. Има података да је Карађорђев отац био " пољар " једно време у селу Жабари код Тополе. За село је тада обављао сијасет послова а сигурно је да се није бавио искључиво пчеларством. Вероватно се бавио и пчелама али далеко од тога да је то било његово основно или претежно занимање. Претходни текст сам цитирао као интересантну знаменитост и предање а не као историјску чињеницу. И сам Карађорђе је у младим данима често радио код других и Срба и Турака као слуга то уопште није спорно. У таквој ситуацији се сигурно ни он а ни његов отац и није могао бавити само пчеларством.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Zoran Vučković Jul 26, 2020, 22:11:22
Данас је обележено 203 година од убиства Вожда Карађорђа Петровића...
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Februar 03, 2021, 09:49:23



Радовањски луг је поново у жижи јавности. Нажалост не по добром. Наиме , током претходне седмице обијен је музеј који се налази у Вождовом конаку крај цркве Захвалнице. Том приликом из музеја је украдено више експоната између осталог и једно јеванђеље, круне за венчања , неколико кубура и пушака и др. Жалосно што нашен народу изгледа да ни светиње више нису свете.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Decembar 13, 2021, 12:39:34

Након дужег времена да се поново јавим на овој теми са интересантним а мање познатим информацијама о Карађорђу и Карађорђевићима.

Данас је дан посвећен св. Апостолу  Андреју Првозваном. То је званична слава династије Карађорђевић.
Међутим није одувек тако било.
 
Карађорђе је као своју крсну славу славио св. Климента ( 8.12 / 25.11. ) а не светца коме је посвећен данашњи дан. Исту славу је прослављао и његов син Александар а до промене је дошло за време Карађорђевог унука Петра I. Разлози и оклоности због којих је до ове промене дошло су следеће :

Као што је познато Петар је био ожењен црногорском принцезом Зорком , ћерком књаза Николе. У овом браку им се родило петоро деце али је само троје прживело. При последњем ,петом порођају Зорка је родила мушко дете које је добило име Андеја. Порођај је био изузетно тежак те је Зорка услед насталих компликација умрла. Новорођенче Андеја је умро неколико дана након мајке. Све ово је тешко погодило Петра те се код њега створило уверење да њега и његову породицу тадашњи светац заштитник св.Климент не штити довољно већ да доноси лошу срећу. Због тога се одлучио на несвакидашњи корак да промени крсну славу и светца заштитника своје породице.
Да би ово остварио Петар је упутио молбу тадашњем београдском Митрополиту Михаилу и од њега је добио сагласност и благослов да своју крсну славу промени те да уместо св. Климента убудуће слави св.Апостола Андреја Првозваног.
 
Од тог времена па до данас Карађорђевићи као свог светца заштитника славе светца коме је посвећен данашњи дан - св. Апстола Андреја Првозваног.
Naslov: Odg: Радовањски луг
Poruka od: Rakovac Goran Maj 04, 2022, 10:24:37



Да мало освежим ову тему.
Владимир Мирков у посети Радовањском лугу.