Autor Tema: Радовањски луг  (Pročitano 32060 puta)

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Радовањски луг
« poslato: Jul 26, 2017, 11:46:58 »



               
                   Данас је празник Сабор светог архангела Гаврила у народу познатији као летњи Аранђеловдан. У календару Српске православне цркве није обележен  " црвеним словом " али важи за велики и важан дан који се слави у многим крајевима Србије и шире. Верни на данашњи дан избегавају пољске послове а жене и девојке чак и ручне радове.
                   Архангел Гаврило је један од седморице серафима најближих Божјем престолу и сматра се живом бестелесном силом. Слави се и поштује као анђео Благовесник који људима преноси Божије благе и радосне вести. У настајању хришћанства најављивао све значајне догађаје. Учествовао је у Божијем стварању света и у борби против "палих " анђела. Пророку Мојсију  се јавио у пустињи , пренео поруку и поучио га да напише Књигу постања. Захарији је најавио рођење Јована Претече Исусовог - Светог Јована Крститеља. Јоакиму и Ани је је најавио рођење Пресвете Богородице Марије а касније њој рођење Господа Исуса Христа.
                   Осим код хришћана изузетно је поштован и од припадника мухамеданске вере који га називају Џабрил. Пророку Мухамеду се често јављао и преносио Божије поруке а овај касније кроз свету књигу Куран ове поруке остављао за наук људима.
                   Једна од најлепших средњовековних фресака , Бели анђео на Христовом гробу , фрескописана у манастиру Милешева крај Пријепоља приказује архангела Гаврила.


                   Иако Благовесник са лепим и благим вестима за овог свеца се везује и један трагичан и кобан догађај. Отуд на овој теми  најпре помињање архангела Гаврила.
                   Наиме на данашњи дан у ноћи 25 / 26 јула 1817. године , у само праскозорје , дакле пре тачно 200 година , група завереника предвођена књазом Србије Милошем Обреновићем као инспиратором , кнезом Смедеревске нахије Вујицом Вулићевићем као  организатором и несрећним Николом Новаковићем као непосредним егзекутором на зверски начин је лишила живота оца савремене Српске државе Георгија Петровића - Карађорђа и његовог пратиоца и секретара хетеристу Наума Крнара. Беше то у Радовањском лугу на трлу Драгића Војкића из Старог Аџибеговца и отад село са лепим именом Радовање и луг на његовом ободу постадоше познати и уђоше у исорију.
                    Судбина се поиграла са свим поменутим и убијенима и убицама. Судбине њихове и њихових потомака се памте и препричавају а многе и опомињу у искушењима које им живот намеће. Иронијом те исте судбине на дан анђела који носи лепе вести просу се Србијом  црна и грдна , ружна да ружнија не може бити вест о погубљењу великог Вожда. Чекаше Срби 500 година да изнедре некога ко ће их повести и ослободити од поробљивача па кад га најзад дочекаше они га мучки , пред зору у зло доба и убише. Остаде за наук прича о овом догађају и луг које се од тог дана назваше Радовањским.


                   
                   

Van mreže Miroslav Jovanović

  • Prijatelj foruma
  • ******
  • Poruke: 695
  • Lokacija pčelinjaka: Sarbane Ub
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #1 poslato: Jul 26, 2017, 12:45:30 »
Gorane svaka čast na ovom tekstu! Zahvaljujući poznanstvu sa tobom imao sam priliku da posetim Radovanje i Pokajnicu... Osećaj koji sam doživeo ulazeći u Pokajnicu se ne može opisati već samo doživeti....
Više može jedan koji hoće nego dva koji moraju. - Živojin Mišić

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #2 poslato: Jul 26, 2017, 13:07:15 »


              Нешто мало о Радовању и Радовањском лугу .

             Село Радовање лежи југозападно од Велике Плане. У арачким списковима из првих десетина 19. века не помиње се као самостално насеље. По попису из 1921. године Радовање је имало 191 кућу са 914 становника. По подацима Г. Т. Радивојевића Радовање спада у групу села, која су постала у доба Кочине Крајине. У то доба је у ово село дошло 13 породица, док су све остале млађе. У најстарије породице се убрајају: Лазовићи, Павићи, Обалаши, Стругаревићи, Милутиновићи, и Аћимовићи; све су ове породице дошле у доба Кочине Крајине, остале су породице дошле после првог Устанка и то од Тимока, из Ресаве, из Груже, из Старог Влаха, и из околних села.

 
             О постанку имена овога места разно се прича. Једни веле да је име дошло по некоме Радовану Пикљи, који се први овамо доселио. Други причају да је селу дао ово име кнез Лазар, а да се дотле звало Омајска. Из Омајске је, веле, дошло на Коеово 70 најбољих оклопника, и кад их кнез Лазар видео увикнуо је «ево мога радовања». Када их је упитао одакле су и они му казали, веле да је рекао да се село зове Радовање. По трећима, у селу је за време Турака живело 70 Радована који успеју да умакну Турцима и да побегну у Немачку. Због спасења тих 70 Радована, веле, село је названо Радовање.
(Iz almanaha "Šumadija u prošlosti i sadašnjosti" 1932).

               Радовањски Луг је спомен комплекс, који се налази у столетној шуми у атару села Радовање. Спомен комплекс обухвата обележено место убиства и првобитно гробно место ВождаЂорђа Петровића Карађорђа, цркву посвећену Светом архангелу Гаврилу, познату и под именом Црква Захвалница, недавно изграђени парохијски дом, летњу позорницу и улазну капију у Радовањски луг. Налази се на 8,5 км од Велике Плане и обухвата површину од 46 ha. Радовањски Луг, као природно-меморијални споменик има статус непокретног културног добра као знаменито место од изузетног значаја.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #3 poslato: Jul 26, 2017, 13:56:39 »
                                   
                  У време Карађорђа, село Радовање није постојало. Цео тај потес где је сада село, припадао је селу Ракинцу, па се од потока Гибавице на запад називао Момајска.

                  У Момајску, доцније названи Радовански луг, склонио је се у ноћи 1 јула по старом календару 1817 год. Карађорђе Петровић, са својим секретаром Наумом Канаром. Склонио је се, да из тих тишина понова подигне стег слободе и доврши дело започето. Требао је само да стигне одговор кнеза Милоша, па да дело ширег замашаја на ослобођењу отпочне.
                  У колиби Драгића Војкића, уживао је Карађорђе гостопримство, али, у нестрпљењу очекиваних порука из Топчидера, није сво време ту проводио. Силазио је и до "воде Доћана" на имање Јована Буковичког, коме је у кошењу и помагао.
                  У вече 12 (25) јула била је субота у очи летњег Св. Аранђела. У сами мрак стигао је војвода Вујица са својим момцима, међу којима је био и Никола Новаковић, родом из Колашина, али настањен у Лапову, коме је Вујица крстио једно дете. Његовог брата за време господарења Карађорђевог, јагодински суд осуди за недела на смрт, а овај с тога смртно мрзаше Карађорђа.
                  Кроз целу летњу ноћ Карађорђе и Вујица водили су дуг разговор. При саму зору заспи Вујица а и сам Вожд Карађорђе наслоњен на једну талпу од колибе.Тих тренутака најмљени и одређени зличинац, Никола Новаковић момак Вујичин, једним замахом секире, тачно у зору 13 (26) јула 1817 године угасио је живот Великог Вође. Удар је био од самога котлаца ка врату. Карађорђе по опису, покуша да се дигне, досегне се сабље, али под смртоносним ударцем клоне и испусти душу.
 Никола отсече Карађорђеву главу и избаци је из колибе, а верног секретара Карађорђевог Наума Канара, који се на потоку умивао, уби из пушке.
                             
                 Никола отсече Карађорђеву главу и избаци је из колибе, а верног секретара Карађорђевог Наума Крнара, који се на потоку умивао, уби из пушке.
                Карађорђеву главу, одело, сабљу са орденом добивеним од рускога Цара и 4000 дуката у бисагама, покупе Вујичини момци и однесу у Паланку, где се све то преда Милошевом егзекутору Павлу Сретеновићу-Лисовићу, који све собом у Београд однесе кнезу Милошу и везиру Марашли-Али паши.
                  Обезглављена тела Карађорђа и Наума, огољена и опљачкана, сахране на сто корачаја испод колибе под гранатим брестом. Опело над мртвима обавио је Вучко Поповић, свештеник Старог Аџибеговца.
                 Донету главу Карађорђа у Београду опере , одере , напуни памуком и сламом и засоли Пеја ћурчија, и по нарочитим турским великодостојницима Чокодарима, буде однета у Цариград.

                 

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #4 poslato: Jul 26, 2017, 14:18:05 »



             Шта се збило са убицама - завереницима .

               Шта се даље збило са

               У бројним легендама које су се преносиле с колена на колено до танчина је препричавана судбина Карађорђевих убица. Иако већина ових прича није имала историјску потврду, служиле су као наук будућим генерацијама да ниједан злочин не пролази без казне.
 
                Први је, према народном предању, страдао несрећни Драгић, сељак из Старог Аџибеговца , данас Старог Села , на чијем имању на трлу у Радовању се убиство и догодило. Иако савременици тврде да ништа није знао о злочиначким намерама кнеза Милоша и војводе Вујице Вулићевића, судбина његових несрећних гостију као да је пратила и њега. Безглаве приказе сретао је свуда, а где год би се појавиле, вода и земља би постајали неупотребљиви. Извори би пресушили, бунари постали загађени, стока је без видљивог разлога умирала. За неколико година Драгић је од имућног човека стигао до просјачког штапа. Потомства нема , лоза се угасила.

 
                 Још већу муку имао је Никола Новаковић, војводин момак који је убио вожда. Док су се сељацима из Радовања утваре само приказивале, он их је, изгледа, носио у себи. Књаз Милош га је из Лапова преселио у Опарић у Левач где га људи не познају али то није много вредело. Брзо се раставши с разумом, казује легенда, махнито је лутао селима борећи се сам са собом. Две године након злочина, док је ходао бесциљно поред Расине, земља се одронила и несрећни човек пао је у реку. Земља га, каже народ, није хтела. Изгледа, међутим, да га је вода једва дочекала. Борећи се да дође до даха, Никола није приметио да је упао у јаз који га је вукао ка воденичном камену. Језиви крик који се након тога чуо годинама је, препричавали су сведоци, дизао косу на глави случајних пролазника. Од порода је кажу имао две ћерке али се са њима и његова лоза угасила.
 
                  Војвода Вујица брзо је схватио да ту нису "чиста посла". Зато је и пожурио да са својом савешћу што пре "измири рачуне". Изградња цркве Покајнице и богат прилог требало је, веровао је, да сперу грехе прошлости. У почетку је изгледало да ће тако и да буде. Не задуго. Милош га је протерао у Турску где је провео једно време и где је од Турака био богато новчано награђиван. По повратку у Србију изнова су кренуле многобројне муке и невоље. Породичне трагедије низале су се једна за другом, али и непозната кожна болест која га је напала, били су довољан разлог да људи почну да га избегавају. Нису га посећивали ни рођаци ни пријатељи , још мање примали у кућу. Самоћа је почела да га раздире. А онда су дошли "гости".
                  У прво време само ноћу, касније и дању. Кад год би затворио очи, пред њим би се појављивале безглаве приказе. Избегавао је да спава, бежао је од куће, тражио спас у манастиру. Кад је схватио да помоћи нема, помирио се са судбином. Почео је да се навикава на њихово присуство, престао је да се плаши, почео је с њима и да разговара. Слутио је смрт, али она није долазила. Тело му се распадало, болови су били све јачи. И када је већ помислио да је жив закорачио у пакао, поново се сетио своје задужбине. Последњом снагом воље дошао је пред врата своје задужбине - Покајнице. Једина жеља била је смрт. Пред свештенством и окупљеним народом тражио је опроштај. За мање од десет минута, по сећању присутних, испустио је душу.

Van mreže Zoran Vučković

  • Stari član foruma
  • *****
  • Poruke: 337
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Смедерево ​​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​​​​ ​​​​ Мoравиште ​​ ​​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​ ​​ ЕВ и РВ кошнице
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #5 poslato: Jul 27, 2017, 08:23:33 »
Gorane, hvala ti za ovo pisanije i nadam se da ćeš nastaviti da pišeš ovu sitnu knjigu o sudbinama ostalih učesnika da se podsetimo i zapamtimo da se dobro dobrim vraća a loše još gorim.
Izvini što ti pravim prekid u ovim porukama ali mi u duši a i dušama moje porodice stoji jedna tužna misao. Pre izvesnog vremena smo porodično posetili mesto gde je ubijen Karađorđe. Bilo je to tmurno (pre)podnevno vreme. I ono što smo videli i osetili na tom mestu tumačili smo dosta pričajući i razgovarajući i 'ćuteći' tog dana a može da se provuče kroz sledeće redove:
Ako su Srbi i Srbija zaposatavili a da možda budem i oštar pa napišem i zaboravili Karađorđa sama priroda nije. To mesto iako se nipočemu ne razlikuje od ostale prirode jer je i zeleno i živo i ima cvrkuta ptica i bujno ipak u svojoj biti je tužno. Iz tog zelenila i bujanja se javlja tuga, ptice cvrkutaju tužbalice, nekako se grane pomeraju tiho.... priroda još uvek žali za svojim barjaktarom slobode i junaštva...
Da li smo to umislili jer je bio tmuran dan ili je to stvarno tako, e o tome smo pričali i pravili paralele i poređenja jer smo prošle godine posetili i vilu Obrenovića kraj Smederava pa smo se setili i tih priča i utisaka....
Нека нам живот буде сладак као мед!

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #6 poslato: Jul 27, 2017, 09:19:48 »





                 Зоране нема потребе да се због било чега извињаваш. Напротив , ако ово нико не чита и никога не интересује нећу ништа ни да напишем. Ја то све мање - више имам у глави и могу " на изуст " да издекламујем јер ме то од детињства занима.
                 Што се тиче твог утиска о изгледу Радовањског луга потпуно си у праву. Различити људи га доживљавају на различите начине. Неки као место дивне природне а неки као задњу мрачну забит Србије. У праву су и једни и други. Ево како га је видео и доживео песник Петар Пајић у својој песми " Србија " :


                                                                                Ја сам био у Србији,
                                                                               Србија је на робији!
                                                                               Срби седе у кафани
                                                                               Што пијани, што поклани,
                                                                               Срби леже покрај друма,
                                                                               Из глава им ниче шума,
                                                                               А из сваке српске главе
                                                                               Теку мутне три Мораве.

                                                                                Српског вођу Карађорђа
                                                                               Убио је други вођа,
                                                                              Место где је било клање
                                                                              Срби зову Радовање.
                                                                              Убијеном и убици
                                                                              Дигнути су споменици,
                                                                              Сад се сваки Србин бије
                                                                              Са две своје историје.


                            Цитирао сам само почетак песме јер се он односи на ову тему. Свака сличност са данашњим временом и приликама је намерна.  Иначе биће још и писања и слика али је ред да се још неко укључи.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #7 poslato: Jul 27, 2017, 09:59:39 »



                      Пре описа судбине књаза Милоша Обреновића једна слика која говори више од речи.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #8 poslato: Jul 27, 2017, 10:41:51 »

               Ноћ уочи годишњице убиства Карађорђа у Радовањском лугу увек је за Милоша била препуна страве и ужаса. Где год би се затекао, олујни ветар рушио је све пред собом.
 
                Аранђеловдан, онај летњи, 26. јула 1859. године, освануо је ведар и необично леп. Изнад Шумадије није било ниједног облачка, као да претходне ноћи није протутњало незапамћено невреме. Још од ране зоре мештани Врбице, варошице подно Букуље, размилели су се на све стране. Док су једни журили да раскрче оборена стабла, прикупе грање и поправе црепове на кућама које је ветруштина пресложила на свој начин, други су се спремали за велику свечаност. Тог јутра, речено је, обратиће им се кнез Милош, први пут после повратка у земљу и изгнанства дугог двадесет година.

 
                Осим да је видно остарио, окупљени су приметили и друге промене на његовом лицу. Био је блед, уплашен и нервозан, чинило се као да жели да што пре обави оно због чега је дошао, а затим пожури према Крагујевцу, где се претходног дана и упутио из Београда. Тако је и било. Након што је наложио да се њихова варош убудуће има звати Аранђеловац и дао велики прилог за изградњу месне цркве, кнежевска свита је без задржавања кренула даље. Мало ко је могао да наслути да је његову зловољу подстакла ноћашња олуја, тако јака, забележили су хроничари, да нешто слично нису упамтили ни најстарији мештани. А шта се заиста дешавало током претходне ноћи можда би заувек остала тајна да није било бележнице, случајно нађене век и по касније.
 
                Иако на бележници нема имена аутора, наша књижевница Светлана Велмар Јанковић закључила је да је реч о дневнику Анастаса Јовановића, првог српског фотографа и дугогодишњег двороуправитеља код кнеза Михаила Обреновића. Он је ту забележио (нај)занимљивије детаље из политичког и јавног живота Србије, понајвише из приватног живота свог великог пријатеља кнеза Михаила. Због тога, вероватно, није ни желео да је објави, јер је књижица сведочила о бројним "пикантеријама" везаним за његову супругу, кнегињу Јулију. Зато је, по свему судећи, и мислио да ће његов поверљиви разговор с тадашњим београдским митрополитом Михаилом, који га је заклео на ћутање, заувек остати тајна.
 
                "Био сам летос у пратњи господаревој кад су из Београда у Крагујевац путовали", казивао је у поверењу митрополит Јовановићу, а овај доцније записао. "Стигао сам с њим на Киселу воду и у Врбицу где смо први конак имали. У ноћи када је празник Светог Аранђела летњег долазио, између 12. и 13. јулиа (по старом календару), велики се олуј подигао. Олујина невиђена. Врата, прозори, капије, ограде, све лупа и шкрипи. Дрвета хуче. Ноћ дубока, сви легли. Господар и ја смо у одвојеним кућама коначили. У глуво доба, ево ти код мене слуге господаревог. Да одмах господару идем. Да се не облачим много, што пре да стигнем. Кад сам му дошао, нађох господара ван себе. Ни замислити нисам могао да ћу га икада таквог видети. Косе му се седе све накострешиле, хода па седне. Опет хода, па седне. Кад хода, клеца."
 
                Сведочећи о понашању кнеза Милоша те ноћи, митрополит је, тврди бележница, наставио тишим гласом:
 
                "Видиш какав се олуј подигао, рекне ми. Видим, господару. Није то олуј обичан, рекне. То душа Карађорђева мира нема, па мене гони. Знаш ли ти, попо, да се ноћас 42 године навршује од како смо Карађорђу живот узели. Главу му од тела одвојили. Изненада. Морало се. На превару. Морао сам, попо. А какова је то човечина била, тај Карађорђе! Кум мој. Ма гди да сам, попо, у овој се ноћи увек олуј диже. Свих 42 лета, 42 ноћи. И кад сам у Бечу, и кад сам у Влашкој. Ево сад и овди. Крв ме његова опомиње опрост да тражим. Исповеди ме, попо, па да молим господа да грехе моје велике опрости ми."
 
                Јовановић наводи да су до зоре молили заједно, да се кнез није смирио све док сутрадан Врбицу није прекрстио у Аранђеловац.
 
                "А олуј кад се смирио?", питао је Анастас митрополита.
 
                "Пред зору, кад смо се у молитви и господар и ја утишали. А онда је дошла зора. Ни дашка ветра, ни облачка. Дан светао, родио се."
 И поред свега, кнез Милош је слутио да ће то бити од мале помоћи. Још од смрти сина првенца Милана, који је умро 1838. године, након двадесетак дана владавине, плашио се да од свега оног за шта се борио, отимао, чак и убијао, неће остати ништа. Знао је да од Михаила неће добити унука. Слутио је, изгледа, и трагедију у Кошутњаку. Забрањивао је да се син креће сам, без заштите, по шумама и пустарама.
               

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #9 poslato: Jul 27, 2017, 10:47:35 »
               Све ове приче, зависно од тога која је династија била на власти у Србији, подстицане су или забрањиване. Сам Милош, изгледа, није имао сумње. О томе сведочи и његов последњи Аранђеловдан који је, 1860. године, провео у Брестовачкој бањи. И о томе је Анастас Јовановић оставио занимљиво сведочење.
 
                "Ниједно једито добро известије", бележи он. "Ниоткуда. Из Брестовачке бање јављају да је тамо прави покор био. Олуја је кров на кући у којој је господара Милоша конак чупала и хтела однети. А кућа нова, само она у целом крају од камена и цигала зидана, кров од чврстих греда тврдо углављених, црепом покривен. Домаћин, стари обренићевац, дуго је из Србије морао избивати, па је дуго и у Аустрији боравио. Тек пре неку годину се вратио и ту своју кућу, најбољу у неготинској крајини, подигао. И ето ти сад: са такве куће, олујина умало да кров однесе. Господару Милошу, јављају, ова непогода је шкоду нанела и његово до прекјуче одлично здравље пореметила. Од јуче ништа. Ни да устане, ни да се окупа, ни да једе. Само у својој соби лежи и никог, осем митрополита, себи не пушта."

 
                Све до тог Аранђеловдана 1860. године остарели владар је још био здрав и при свести. Све до олујне ноћи у Брестовачкој бањи. Од тог тренутка, бележе хроничари, био је више "тамо" него овде. Умро је 27. септембра, на Крстовдан, убеђен да га кум стрпљиво чека.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #10 poslato: Jul 31, 2017, 13:08:34 »





                   Одувек сам се питао какав је био стварни лик Карађорђа Петровића. Почетком 19.века није било фотографског апарата па његовог правог лика нема. Србија је у то време једва имала писмених људи а сликара, портретриста сигурно није. Аутентичност лика приказаног на касније насликаним портретима је дискутабилна.
                   Ипак постоји једна слика настала у Русији пред крај Вождовог живота за коју се сматра да најверније приказује стварног Карађорђа. У питању је литографија дело неког од руских мајстора.


                   

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #11 poslato: Avgust 01, 2017, 09:58:50 »





                 Још нешто о Драгићу Војкићу на чијем је имању у ноћи летњег Аранђеловдана севала радовањска секира.
                 Пре несрећног догађаја Драгић је био један од имућнијих сељака из тог краја. Живео је у Старом Аџибеговцу ( данас Старо Село ) а у радовањском атару је имао имање са трлом на коме је боравио лети и ту жирио свиње и чувао овце. Историјска је чињеница да му је од тог Аранђеловдана све кренуло наопако. Извори на његовом имању су почели да пресушују , стока је почела да скапава. Помрла му је цела породица тако да је остао сам. Нагло је осиромашио и од некада имућног сељака доживео је да једва саставља крај са крајем. Умро у највећој беди и сиромаштву. Лоза му се угасила.
                 Једино што је од њега остало , осим несрећног помињања у историјским читанкама , је назив потеса у катастарским књигама за К.О.Радовање. Читав крај где је некада било његово трло и имање се данас назива Драгићевица. Овај назив је добио 1933.године при оснивању земљишних књига у том крају.
                 Драгићевицу од суседног потеса Крушчице дели само асвалтни пут који се простире благим превојем по равном земљишту. Крушчица је пуна воде , за кишних година се по њивама задржава и по 10 - 15 дана. На неколко стотина метара раздаљине постоји више издашних бунара пуних воде. Пар метара даље, само преко пута у Драгићевици воде ни данас нема ни за лек што би рекао народ. Бунари са те стране пута иако дубоки и по 30 - 40 метара пресушују. Радовањски поток које је текао испод саме колибе је давно пресушио и потпуно је безводан.
                  Све ово ми је познато не само из прича старијих људи већ и из личног искуства. Сада већ давне 1989.године баш у потесу Драгићевица на пар стотина метара од некадашњег Драгићевог трла где се данас налази црква Захвалница купио сам колибу чије слике често објављујем на теми Пчелињак " Раковац ". Касније сам куповао и суседне парцеле и формирао једно лепо имањце. На једној од тих парцела постоји стари зидани бунар. Воде у њему има за пролећних месеци када су велике кише и када се отапа снег. У осталом делу године пресушује и сув је као барут.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #12 poslato: Avgust 01, 2017, 10:16:49 »





                   Пут који дели Драгићевицу ( лево ) од Крушчице ( десно ) и пар слика панораме Драгићевице.

Van mreže zoran drpljanin

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 1042
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Kula-planinarski dom
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #13 poslato: Avgust 02, 2017, 11:44:21 »
Lepa ili ruzna istorija, ali je nasa majkane, u novijoj istoriji smo se emancipovali i nismo sekli i nosili glave, neke je snajper ubijao, neke smo posle rata,ni krive ni duznem streljali a opet, druge smo im sami isporucivali na nase najvece verske praznike, tako nam se i vraca... Ne postujuci, ni proslost, ni nas same....Nismo se licno upoznali, ali se redovno cujemo i meni je potpuno jasno zasto si tamo, u Radovanju, odlucio da nesto steknes i ostavis za pokolenja i unucad....Ko ne ceni proslost i ne uci pokolenja, njemu nema ni buducnosti.....

Nikako da shvatimo, da  jedino sto oni imaju za nas, je neki njihov milosrdni andjeo, pored nasih koje niti slavimo, niti postujemo....

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #14 poslato: Avgust 02, 2017, 15:20:21 »


            Ко је тачно био Никола Новаковић , непосредни извршилац убиства Карађорђевог и шта се са њим збило након радовањске ноћи ?


            Чињеница је да се ради о , у читавом догађају, најбезначајнијој и најбизарнијој личности те обзиром на ту околност као и дело које је починио о њему има најмање трага и помена. Ипак у новије време је било оних који су самоиницијативно истраживали податке и о овој личности.
            Оно што је неспорно је да је у питању био момак - слуга који је служио код Вујице Вулићевића. Пореклом је био од Колашина а живео је једно време у Лапову. За извршиоца убиства је  изабран лично од Вујице. Вероватан разлог је тај што је био је Вујичин човек од поверења који је имао и личне разлоге да убиство изврши. Наиме , у време првог устанка Новичин брат је осуђен на смрт у Јагодини и та казна је извршена. Новица ово никада није заборавио ни опростио Вожду и прижељкивао је освету. Прилика му се , ето указала у радовањској ноћи.
            У народу се у то време веровало да се Вожд не може убити пушком. Говорило се да га " метак неће ". И за ово има разлога. Мало је познато да је Карађорђе имао две ране од метка. Прву још од пре устанка из времена хајдучије ( у питању је била пљачка стоке ) а другу из времена устанка. Обе ране су биле од српске руке. Зато се и мислило да га " метак неће " па је за оруђе извршења убиства изабрана секира.
             Никола је у радовањској ноћи извршио два убиства - Вождово секиром а Наумово из пушке или кубуре. Обојици је лично он јатаганом одсекао главе и однео, заједно са Вујицом у Хасан Пашину Паланку ( данас Смедеревска Паланка ) где су их предали Павлу Сретеновићу Лисовићу, Милошевом поверенику. Од тада се Николи на изглед губи сваки траг.
            Траг се ипак може , мада не са потпуном сигурношћу и даље пратити. У једној од својих бројних исповести пред крај живота Милош Обреновић је наводно открио шта се са тим човеком даље збило.
            Књаз Милош га је наводно , желећи да га склони и сакрије из окружења у коме је био да га народ не би убио а и да овај не би превише причао, исте године када се убиство и догодило , већ о Илиндану довео у Опарић. При том је наредио да му се о државном трошку купи кућа и нешто земље.
           Досељеник је запамћен као крупан човек , оштрог и крвавог погледа. Представио се и живео под лажним именом као Новица Милетић. Ту се оженио и живео до 1850.године . На његовом споменику нема имена већ само у средини утиснут крст. Народ му је наводно са споменика избрисао име када је дознао о ком и каквом се човеку ради.
            По податцима које је сакупио и обредио Миладин Милосављевић из Превешта Никола је умро 29.05.1850.године и сахрањен одмах сутрадан у Опарићу. Опело је извршио јеромонах Макарије Јеремић у присуству пароха Милутовачког Саве Поповића. При упису у књигу умрлих, јеромонах Макарије је као презиме умрлог унео Црногорац а не Новаковић. Презиме Црногорац се иначе ни пре ни после у том крају нигде не помиње. Можда је ово Црногорац унето да би се означило одакле је пореклом покојник а не као презиме.
           То тачно никада нећемо сазнати.