Други чин:
ПРИПОВЕДАЧ: Пролазећи Сеном, на броду, и гледајући Нотр-Дам, држала би Марија упаљену свећу све док јој не изгори у рукама. Често је то чинла у граду свих излаза, у граду белих пудлица, док не падне ноћ. А тада, кад ноћ зајаше и, колико-толико, смири узаврели Париз, Марија сања...
(Траје цвркут птица, жубор воде и чобанска фрула. Блејање оваца.)
ЧОБАНИН: (Престаје да свира.) Помоз Бог, чича Влајко. Добро наиђох на тебе, морам нешто да те приупитам.
ВЛАЈКО: А ја бих, момче, радије да слушам твоју фрулу.... Их, само мало да сам млађи, тако бих заиграо. Жудан сам и игре и песме.
ЧОБАНИН: Свирам, а све мислим: јутрос сам нагазио на огледало.
ВЛАЈКО: На огледало?
ЧОБАНИН: Нисам стигао ни да се зачудим, а из разбијених парчади намигнуо ми је Турчин! Јес, Богами. Лепо ме погледао, па се сурвао у утробу разбијеног.
ВЛАЈКО: Слути на велику несрећу.
ЧОБАНИН: Какву несрећу помињеш? Од вас, старијих, само о злу слушам!
ВЛАЈКО: Газили смо огледала пред сваку буну, синко. Мало, мало, па јатаганом на Турке.
ЧОБАНИН: Морало се тако. Ваља Турке истерати из Србије.
ВЛАЈКО: Куш, море, куш! Србија је пуна прзница и кавгаџија. Многи би у буну, а када буна крене они гледају само како живу главу да изнесу... (Пауза, жубор потока, блејање оваца.) Ех, дете, сила је Турчин. Поред нас оваквих неће он још дуго одавде. Срби су народ са две памети. Једна њихова памет не ваља а друга је вазда преврнута. Хајде да се загледамо сви у себе што боље умемо.
ЧОБАНИН: Среће ти, чича Влајко, каква нам је вајда од загледања? Сви знамо, не носе се само Турцима српске главе на колац, носе се и Милошу. Никако враг наше крви да се напије, Бог га убио!
ВЛАЈКО: Ракијом ме нудиш. Од оца си је украо, велиш. Ух, добра је. Али, не може мени ракија памет да попије, чујеш ли?... Затворили смо се у ћутање, и да не жалимо. Због наших буна много је српских капа остало празно.
ЧОБАНИН: Живога ми Бога, говориш право. Питам те, мудријег, не замрзе ли народ више своју власт од турске власти?
ВЛАЈКО: Момче, одложи тугу из очију. И омразу. У нас, Срба, од како је века, добро се злим враћа. Лако је гурнути ватру у народ... А бркови се и сада просипају са зрелих мушкараца, женама свраб нема ко да примири, ђавоља посла, чујеш ли?! Окани се буна, дај се на сукње, велим, паметније би за тебе било!
ВЛАЈКО: Јутрос сам на огледало нагазио. А после потерам овце, и погледам, а преко неба звоно пролете.
ВЛАЈКО: Пролетело звоно! Јутрос, велиш, видео си га!
ЧОБАНИН: Јутрос, гледао сам га као што сада тебе гледам.
ВЛАЈКО: Изгубили смо се у греху, дете. Чујеш ли, црквена звона су из многих села већ поодлетала. Само да се не склопе у јато. Не дао Бог, само не јато црквених звона.
ЧОБАНИН: Аман, чича Влајко, о каквим сад јатима говориш?
ВЛАЈКО: Каква јата, велиш? Каква јата? Јата црквених звона.
ЧОБАНИН: Звоно јесам видео, али јато нисам.
ВЛАЈКО: И не дао Бог, велим ти још једном. Јата црквених звона су надлетала наша села док смо се са Турцима гонили. Хм, то су буне! појуначи се и узјогуни ћораво и багаво, све што је српско оће на Турчина. А жене наше клече испред икона, или мрдају гузицама испод ага и прљавих турских пастува. Ти и твоји вршњаци тада сте били незрели за њихове бутине... Него, манимо се ми жена.
ЧОБАНИН: Кажеш, разбијена огледала и откинута летећа звона, велику несрећу слуте?
ВЛАЈКО: А зар ми, синко, за мале несреће знамо? Нема свадби, ни празновања. Остале нам само славе и сахране. Жудан сам и игре и песме, али куда из ове коже?
ЧОБАНИН: Слушао сам како су у неком селу, за време Карађорђеве буне, старци одлучили да на нероткиње не троше снагу и храну... Давали су им само воду и коске, као кучкама.
ВЛАЈКО: Добро си чуо. Нероткиње су се окупљале на Пустој ливади, повише Чудног извора, а чија вода враћа сећање на неко време. Нероткиње би чекале пун месец а онда скидале одећу и шибале се...Ех, видео сам их и голе и гладне. Шибале су се прућима, увијао се прут око беле коже, увијао. Док су на небу грактале црне, голе птице.
ЧОБАНИН: Сањао сам ноћас голе црне птице! Млада жена узјахала једну и лети небом. На земљу не сме, засејана је аветима турских војника, и кочевима наопако пободеним у испуцалу ледину. Појави се и Карађорђе, али без главе. И Турци се разбеже кудкоји. Карађорђе онда махне руком оној жени и она слети, или дотрчи... та ми слика стално измиче. Али, он тада има главу, и ноге му нису пребијене.
ВЛАЈКО: Карађорђе има главу велиш, и ноге му нису пребијене... И ашикују...
ЧОБАНИН: ... И ашикују њих двоје од вечери до јутра! А када се истроше у жудњи, пита је Карађорђе: "Лепа жено, од којих си?" "Од Пикљевића..." одговори му она. И не заврши, окрену се Карађорђе, и оде. Не да се умолити. "Шта сам ја крива, коме сам ја крива, реците!" вришти она.
ВЛАЈКО: Какву то кривицу девојка помиње, Бога ти?
ЧОБАНИН: Их, кад бих ја знао? Млада жена тада полети небу, голим птицама у сусрет, а птице се устремљују на њену утробу, и кљују је, и она вришти... Њен врисак ме пробудио.
ВЛАЈКО: Познавао сам Филипа, Бог да му душу прости. Када је Вујица однео Вождову главу из Луга, Филип је за обезглављено тело склепао сандук. Пошто је сандук био прекратак и за Вожда без главе, он је покојнику пребио пикљеве. Од тада му је придодат надимак Пикљевић. Несрећног Филипа прати проклетство. Некаква мртваја зацарила је његовим родом, као што неверица царује сновима. Тишина их купа својим хладним рукама, и све их је мање.
ЧОБАНИН: Док су је птице кљувале, и док је вриштала - сетих се и тога - млада жена запомагала је да је воде на Пусту ливаду. Искала је воду са Чудног извора и траву лековиту. И мирисала је. Чудно је мирисала, налик пролећној трави пред кишу.
ВЛАЈКО: Мирисала, велиш. Причекај, ако ме сећање добро служи, слушао сам врло давно да је и Вождова мајка чудно мирисала пред сваку кишу. Сад, да ли баш на пролећну траву, не знам.
ЧОБАНИН: И то нешто значи, чича Влајко?
ВЛАЈКО: А ко ће га знати, дете? Свакако несрећу, јер Срби су срећи одавно окренули леђа. Неки веле да је сама судбина нашем господару наменила да од српске руке страда.
ЧОБАНИН: А Пуста ливада, а извор онај?...
ВЛАЈКО: У Лугу, где колиба беше, у којој настрада наш Вожд, веле, Пуста је Ливада. И с времена на време, а обично пред сваку буну, и када се звона склопе у јато, зажубори и потече Чудан извор, што сећање враћа на неко време. И трава лековита ниче и процвета поред извора. Али нико не пије воду, и не бере траву, но када извор пресуши и трава увене, долазе да је траже, и не налазе је.
Тако је од вајкада, момче: кад наиђе посрано време свако гледа да одмали чемеру у који тоне, па или тражи што му не треба, или оно нађе њега! Промене се обичаји, отање и онемоћају нарави, али само Срби остану свој на своме. Ми, Срби, имамо две памети...
ЧОБАНИН: Натегни, чича, још једном, док ја овце повратим. Ево, сад ћу ја, сад...
(Чује се цвркут птица, и блејање оваца.)
ВЛАЈКО: Добра ти је, ракија, добра. Али лудој памети не може ништа. Јер када схватимо да нам сећање ради као крезуби чешаљ, буде касно. Не пре, већ када време клецне, јер се спрема да нам умакне, зовемо децу да им причамо причу. Да им кажемо шта смо били, и шта они треба да буду. Шта јесмо, виде и сами.
Нико да нам у неверици помогне... Зло нас троши... Бежимо од људских гласова... Звонио бих данима, звонима што још нису поодлетала, да нашима покажем пут. Коме сване, сване, остали срећу под мишку.
ЧОБАНИН: Ја се одавде мицати нећу а како ће бити са потомцима, не знам...
ВЛАЈКО: Синко, нећу се ни ја мицати, један, али и моји снови све више нарастају. Боле! Марија је, често, у тим сновима.
ЧОБАНИН: Јес, јес чича Влајко, тако се звала она млада жена што је ноћас, у мом сну, птице искљуваше. Ћутиш, правиш се невешт, а ено ње и у твојим сновима!
ВЛАЈКО: И у мојим. А и Филип је Марију, још нерођену, сањао пред смрт сваке ноћи, и увек када би она вриштала у његовом сну, будио се и сам у вриску. Али једне ноћи, у оној када је лековита трава процветала поред извора, није се пробудио. Тада је тај, увек исти сан, досањао до краја. Док су девојку кљувале птице, окренуо се Карађорђе још једном и рекао јој: "Праштам Николи за главу, Филипу за ноге не могу..."
ЧОБАНИН: Шта то збориш, чича Влајко? Како може бити већи Филипов грех, но проклетог Николе Новаковића?
ВЛАЈКО: Досањаш ли и ти тај сан до краја, можда ћеш схватити. Пре тога нећеш моћи, момче!
ЧОБАНИН: Ипак, покушај, приведи ме истини...
ВЛАЈКО: Истини? Ех, синко, једино што је остало да траје, као нека врста дослуха са судбином, и јесте истина, али од које нема вајде... чујеш ли?...
(Жубор потока, блејање оваца. Ветар у напливу. Грми.)
