Autor Tema: Радовањски луг  (Pročitano 32061 puta)

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže milosav moretic

  • Stari član foruma
  • *****
  • Poruke: 139
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: selo Jelenac (opstina Topola)
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #45 poslato: Oktobar 26, 2017, 22:52:40 »
Sta sad` ovo znaci, moderator br. 5. je stavio tacku na ovu temu?
Neznam ali gos. Rakovac mi ne lici na tako nekog. Znam ga licno!

Van mreže Milos Obradovic

  • Stari član foruma
  • *****
  • Poruke: 273
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Kasevar 18420 Blace
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #46 poslato: Novembar 01, 2017, 21:44:37 »
Da ne bi ostala Tacka na ovu temu dodacu jednu pricu koju sam cuo u jednom Kopaonickom selu BLAŽEVO tj u jednoj od najstarijih kafana u Srbiji BLAŽEVAČKA NOĆ...

Juce sam u jutarnjim satima dobio poziv iz firme da je kolegin kamion u kvaru i da treba da odem drugim vozilom po njega i ujedno zavrsim liniju (Razvezem hleba po Brusu i Kopaonickim selima) zadnja stanica tj Prodavnica je bila upravo u selu Blaževu  preko puta je bila kafana Blazevacka noc gde smo i seli da popijemo kafu odmorimo i krenemo nazad u firmu. Sam ulazak u Kafanu je bio kao vremeplov kao da je sve ostalo u nekom proslom vremenu a na samim stubovima zidovima i stolovima tragovi proslog vremena, sama dobrodoslica koja je glasila DOBRO JUTRO PEKARI, DOBRO DOSLI U NAJSTARIJU KAFANU U SRBIJI MA NA BALKANU, na pitanje kolko je stara dobio sam odgovor ma preko 150 godina ko ce znati vidis ko je sve ovde rucao i nocio a na zidu gomila meni nepoznatih imena i slika dok na jednoj Slika Vojvode ŽIVOJINA MIŠIĆA a odmah pored nje  Slika PETRA 1 KARADJORDJEVICA a ispod natpis da je u ovoj kafani rucao upravo on a odmah sam od mestana dobio i legendu o ovom dogadjaju a kasnije malo i istrazio po internetu ...

Prica kaze da je na svom putu iz cetinja za beograd posle Majskog prevrta 1903 prerusen u siromasnog seljaka u ovoj kafani rucao upravo on i to upravo kajganu ali nemavsi para kod sebe da plati biva osamaren i izbacen iz kafane od strane vlasnika ali to n ije kraj price jer upravo ovaj dogadjaj ima i teske posledice po vlasnika kafane koji posle ustolicenja Petra 1 karadjordjevica dobija dobronamerno  pismo od kralja da dodje u beograd kako bi izmirili nesuglasice i racun iz kafane od straha od osvete vlasnik kafane se obesio u obliznjoj vodenici...iz istoriskih spisa ne pominje se da je kralj putovao iz cetinja u beograd nego vec iz zeneve tako da ovaj dogadjaj iz kafane pada u Vodu ali iz drugih spisa se pominje da je kralj boravio u ovim krajevima ilegalno ali 6 godina ranije za vreme vladavine Obrenovica ...

I tako ja u jednoj maloj staroj kafani naucih malo istorije a ko zeli da procita detaljno o ovom dogadjaju moze to uciniti na ovom linku
http://www.brusonline.com/drustvo/4272-knez-petar-karadordevic-u-blazevu-r-jotic-prof-istorije
Brat je mio ma koje vere bio...

http://prvisvetskirat.rs/licnosti/ucesnici-ratova/

na ovom sajtu se nalaze mnogobrojne price ucesnika rata od 1912-1918 price koje govore mnogo vise nego sve one istorijske knjige koje nam serviraju u skolama

Van mreže Global Administrator 1

  • Global Administrator
  • *****
  • Poruke: 7
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #47 poslato: Novembar 18, 2017, 23:26:26 »
У име уредништва форума Кошнице Воја и домаћина форума, извињавамо се колеги Раковцу због неспоразума и несмотреног потеза бившег Модератора 5. Наиме, порука којој је обрисао делове не може да се врати и жао нам је због тога.

Извињавамо се још једном због непријатности и молимо Горана да нам се врати на форум и настави писање у својој теми.

Уређивачки тим форума.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #48 poslato: Novembar 29, 2017, 14:58:32 »





                    Можда је дошло време да се поново мало вратимо овој теми.


                    Претурајући по архиви коју имам , наиђох на овај кратак запис из више ни сам не знам које књиге или новинског текста. Као и многи други и он је нејасан и недоречен али не и лишен историјске подлоге.


                   "Тело Карађорђево није дуго лежало сахрањено у лугу радовањском. После извесног времена , кмет села Ракинца Петар Радосављевић у договору са Филипом Чолом, ископа по наредби или молби Госпође Јеле удове Карађорђеве, његово тело. Филип је био и дрводеља те је и сандук био саградио. Како је знао, да је Карађорђева глава отсечена, направи сандук мањи но што треба. Немајући времена да други гради, пребије голенице - пикљеве Карађорђу, па га тако у сандук смести. Због тога је назват Пикљашевић па се и фамилија тако и данас зове."
                       
                     Шта је у овом кратком тексту спорно а шта неспорно ?
                   
                     Неспорно је да је у то време у Радовању живео Филип Чола те да је он направио сандук у који је смештено тело Вождово. Такође је неспорно и то да је сачинио мали , прекратак сандук и за обезглављено Вождово тело те да је због немогућности да га у сандук смести мртвоме Вожду поломио - пребио потколенице ( пикљеве ) након чега је тело сместио у сандук. Од тада су њега - Филипа прозвали Пикљевић а не Пикљашевић и овај надимак се за њега и његове потомке и до данас одржао. Куће су им на брду преко пута трла Драгића Војкића односно данашње цркве Захвалнице. Спорно је и  када се тачно све ово десило , да ли одмах по убиству или неко време касније . Ова чињеница и није толико битна колико је битно и жалосно то што и већ једном оскрнављено и обезглављено Вождово тело пребијањем његових ногу оскрнављено још једном .
                   
                    Инспирисан овим догађајима Милан Р. Симић књижевник из Велике Плане , иначе пореклом Радовањац , написао је радио - игру "Врисак до неба" која је у више наврата извођена на Радио Београду. Преносим текст ове радио - игре у целости јер она о целом догађају и Пикљевићима говори више и боље од било које моје речи.

П. С.

Због немогућности да се цео текст пренесе одједном пренећу га у више порука подељених на чинове онако како је и написан.                   
                   
« Poslednja izmena: Novembar 29, 2017, 15:31:02 od strane Rakovac Goran »

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #49 poslato: Novembar 29, 2017, 15:01:54 »
МИЛАН Р. СИМИЋ

                                                                                       ВРИСАК ДО НЕБА
радио-игра


Што личи на Ругање глувом добу
посвећујем Хладним рукама тишине,
Вождовом и Књазовом праху,
потомству Пикљевића, потомству срског народа
и Великом вриску,
јер, Карађорђево је умрло,
Милошево се родило,
а једна је колевка и првом и другом.


Лица:
МАРИЈА ПИКЉЕВИЋ: нероткиња, млада жена
МАЈА: Маријина мајка
ВЛАЈКО: мудар, стар човек
ЧОБАНИН: млад, љубопитљив
ХЛАДНА ТИШИНА: глас
ПРИПОВЕДАЧ

                                                                                                          Први чин:
                                                                                  (Ноћ је. Невреме, бесни олуја, и грми.)

ПРИПОВЕДАЧ: Вујица и његови пратиоци су Вождову главу, из Луга, понели са собом. А неки Филип је, после тога, за обезглављено тело склепао сандук. Пошто је сандук био прекратак и за Вожда без главе, он је покојнику пребио пикљеве. Од тада му је придодат надимак Пикљевић. Њему и потомцима.
Тог несрећног Филипа прати проклетство. Некаква мртваја зацарила је његовим родом, као што неверица царује сновима. Тишина их купа својим хладним рукама, и све их је мање.
(Крештање птица. Марија бунца, дише све теже и брже. Буди се, у паничном страху вришти.)
МАЈА: Марија, чедо моје, не бој се, ја сам, твоја мајка.
МАРИЈА: (Јеца) Сањала сам,... ох, Боже...
МАЈА: Ружно си сањала, сада је све у реду.
МАРИЈА: Увек сањам исти сан, Мајо. И тамо, у Паризу, сањала сам.
МАЈА: Оздравићеш ти, Марија, све ће опет бити добро.
МАРИЈА: Исто сањам: широко поље испуцале земље, рука би могла у њу. Поље је препуно шиљатих пободених кочева. Над њима црно небо. На небу голе птице све једна од друге већа, а свака у кљуну држи по једну мању - и непокретне су...
МАЈА: Знам твоје снове, Марија. За кочеве, и за црно небо. Црно као твоје очи.
МАРИЈА: И птице...
МАЈА: Знам, и за велике птице знам. Не лете, као нацртане су.
МАРИЈА: Одједном, као полуделе, птице се раскреште и разлете. И ја тада нисам на земљи, већ горе: зајашила сам једну и летим... А у руци држим венчић од сувих гранчица, памтиш, такве сам сплитала још као девојчица у Лугу...
МАЈА: Летиш,... на земљу не смеш, засејана је наопако пободеним кочевима; а између кочева су авети турских војника.
МАРИЈА: Страх ме је. Птице некамо нестану, а тишина ме купа својим хладним рукама.
МАЈА: Али, појави се Карађорђе, зар не, кћери?
МАРИЈА: Појави се, Мајо. Али, без главе. И Турци се разбеже куд који... Карађорђе ми махне руком и ја слетим, или дотрчим, та слика ми стално измиче.
МАЈА: И љубиш га?!...
МАРИЈА: Љубим Карађорђа по целу ноћ. Он тада има главу, а ноге му нису пребијене. Само се љубимо, реч не проговарамо. До зоре се истрошимо у жудњи. Тек тада Карађорђе проговори увек истим питањем: "Лепа жено, од којих си?"
МАЈА: Зар му мораш рећи, кћери?
МАРИЈА: Па морам, Мајо. Велим му: "Мој рођак је онај Филип..." Не завршим, а Карађорђе устаје и одлази, (узбуђено) не да се умолити... (Сада смиреније) Оставља ме, и ја само љубим земљу где смо лежали. И опет тишина, хладна, купа ме...
МАЈА: Знам твоје снове, Марија. Кад будеш оздравила...
МАРИЈА: (Прекида мајку) Опет се појављују, и иду према мени, авети турских војника. И пре него полетим небу, испод мене се отвори земља. Бежим птицама, које се кљуновима устремљују на моју утробу... Одједном се будим, док ме тишина купа...
МАЈА: Тишина те купа, кћери, купа... А једино што остаје да траје, као нека врста дослуха са судбином, јесте истина од које нема вајде.
(Кроз олују чује се јек звона).
МАРИЈА: (У грозници) Води ме, Мајо, на Пусту ливаду, хоћу воду са Чудног извора, и траву лековиту... Ноћ је Карађорђеве смрти.
(Звоно, траје.)
МАЈА: Чедо моје, ставићу ти облоге, биће ти лакше.
МАРИЈА: Не треба, Мајо. Кажу да су и Књазу Милошу стављали облоге... против памћења... а од јаловог семена јабуке јесењаче које се, осушено, трипут шкропни водом. Многе је српске главе Милош памуком напунио да би могао, без облога, мирно да спава!
А опет једном, Милош је испред конака нагазио на огледало. И пре него што се зачудио, из разбијених парчади намигнуо му је кум Карађорђе. Не Турчин, већ Карађорђе... Кажу!
МАЈА: Облоге, Милошу, не беху од велике вајде. Моје ће теби помоћи.
(Звоно траје)
МАРИЈА: Чујеш ли? Звоно!...
МАЈА: То олуја бесни. Ветар, доле у Лугу, љуља звоно.
МАРИЈА: Није ветар, него несрећни Никола Новаковић. Лутао је пољима читав дан, и скидао звона са угинулих оваца. А ноћас се прикрао црквеном звонику, и звони.
МАЈА: Николу су изеле живе ране, са њега је месо отпадало. Њега одавно нема, Марија.
МАРИЈА: Ноћас, ипак, он звони. Послушај како јечи звоно... Никола је под звоником, ниоткуда спокоја, ни њему ни нама...Хоћу и ја доле, води ме, Мајо. Хоћу воду са Чудног извора, и траву лековиту за моју утробу, да је јалову птице више не кљују.
МАЈА: Зар се не бојиш Николе? Сав је у живим ранама, окупан Хладном тишином.
МАРИЈА: Нека њега у ранама, хоћу да га сретнем, и упитам...
МАЈА: Узалуд ћеш га питати. Кажу да он махом ћути. Зна да речи, ако се кажу, мало кад слуте добру, па их стога махом гута, и крије под језик.
МАРИЈА: Ноћас, на Пустој ливади, доле у Лугу... присети се, ноћ је Карађорђеве смрти... време је прошло, и садашње, и будуће. Јер Срби су народ са две памети: једна њихова памет на ваља а друга је вазда преврнута... Сви су ноћас доле, Никола их је звоном призвао: Вујицу, Књаза Милоша, и Карађорђа... И мене зове, у звону је моје име...
МАЈА Ставила сам ти облоге, биће ти боље. Не дам ти никуда да идеш.
МАРИЈА: Али, морам, да их упитам, шта сам ја судбини скривила ако је наш предак мртвом Карађорђу пребио пикљеве... Жељна сам порода. Ноћима сањам поље испуцале земље, испуцала гола земља, рука би могла у њу. Поље је препуно шиљатих пободених кочева...
МАЈА: Знам, Марија, твоје снове.
МАРИЈА: Не знаш их, Мајо, не знаш... Моје уши нису од овога света, у њима се пева на туђ рачун, и никоме нису од користи... Само ноћас могу да их упитам, и чујем, шта сам ја судбини скривила...
МАЈА: Марија, не затварај очи, олуја је, куда ћеш? Испричаћу ти једну причу. Слушај ме, не спавај... Ономад је, једна у селу, родила мушко са три главе...
(Звоно траје, цвркут птица у напливу, и жубор воде).
МАРИЈА: (Певуши у грозници).
МАЈА: Не затварај очи. Саслушај причу до краја, Марија! Марија, кћери, не иди!...
(Цвркут птица, жубор воде, чобанска фрула.)

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #50 poslato: Novembar 29, 2017, 15:04:56 »
                                                                                                           

                                                                                                       Други чин:

ПРИПОВЕДАЧ: Пролазећи Сеном, на броду, и гледајући Нотр-Дам, држала би Марија упаљену свећу све док јој не изгори у рукама. Често је то чинла у граду свих излаза, у граду белих пудлица, док не падне ноћ. А тада, кад ноћ зајаше и, колико-толико, смири узаврели Париз, Марија сања...
(Траје цвркут птица, жубор воде и чобанска фрула. Блејање оваца.)
ЧОБАНИН: (Престаје да свира.) Помоз Бог, чича Влајко. Добро наиђох на тебе, морам нешто да те приупитам.
ВЛАЈКО: А ја бих, момче, радије да слушам твоју фрулу.... Их, само мало да сам млађи, тако бих заиграо. Жудан сам и игре и песме.
ЧОБАНИН: Свирам, а све мислим: јутрос сам нагазио на огледало.
ВЛАЈКО: На огледало?
ЧОБАНИН: Нисам стигао ни да се зачудим, а из разбијених парчади намигнуо ми је Турчин! Јес, Богами. Лепо ме погледао, па се сурвао у утробу разбијеног.
ВЛАЈКО: Слути на велику несрећу.
ЧОБАНИН: Какву несрећу помињеш? Од вас, старијих, само о злу слушам!
ВЛАЈКО: Газили смо огледала пред сваку буну, синко. Мало, мало, па јатаганом на Турке.
ЧОБАНИН: Морало се тако. Ваља Турке истерати из Србије.
ВЛАЈКО: Куш, море, куш! Србија је пуна прзница и кавгаџија. Многи би у буну, а када буна крене они гледају само како живу главу да изнесу... (Пауза, жубор потока, блејање оваца.) Ех, дете, сила је Турчин. Поред нас оваквих неће он још дуго одавде. Срби су народ са две памети. Једна њихова памет не ваља а друга је вазда преврнута. Хајде да се загледамо сви у себе што боље умемо.
ЧОБАНИН: Среће ти, чича Влајко, каква нам је вајда од загледања? Сви знамо, не носе се само Турцима српске главе на колац, носе се и Милошу. Никако враг наше крви да се напије, Бог га убио!
ВЛАЈКО: Ракијом ме нудиш. Од оца си је украо, велиш. Ух, добра је. Али, не може мени ракија памет да попије, чујеш ли?... Затворили смо се у ћутање, и да не жалимо. Због наших буна много је српских капа остало празно.
ЧОБАНИН: Живога ми Бога, говориш право. Питам те, мудријег, не замрзе ли народ више своју власт од турске власти?
ВЛАЈКО: Момче, одложи тугу из очију. И омразу. У нас, Срба, од како је века, добро се злим враћа. Лако је гурнути ватру у народ... А бркови се и сада просипају са зрелих мушкараца, женама свраб нема ко да примири, ђавоља посла, чујеш ли?! Окани се буна, дај се на сукње, велим, паметније би за тебе било!
ВЛАЈКО: Јутрос сам на огледало нагазио. А после потерам овце, и погледам, а преко неба звоно пролете.
ВЛАЈКО: Пролетело звоно! Јутрос, велиш, видео си га!
ЧОБАНИН: Јутрос, гледао сам га као што сада тебе гледам.
ВЛАЈКО: Изгубили смо се у греху, дете. Чујеш ли, црквена звона су из многих села већ поодлетала. Само да се не склопе у јато. Не дао Бог, само не јато црквених звона.
ЧОБАНИН: Аман, чича Влајко, о каквим сад јатима говориш?
ВЛАЈКО: Каква јата, велиш? Каква јата? Јата црквених звона.
ЧОБАНИН: Звоно јесам видео, али јато нисам.
ВЛАЈКО: И не дао Бог, велим ти још једном. Јата црквених звона су надлетала наша села док смо се са Турцима гонили. Хм, то су буне! појуначи се и узјогуни ћораво и багаво, све што је српско оће на Турчина. А жене наше клече испред икона, или мрдају гузицама испод ага и прљавих турских пастува. Ти и твоји вршњаци тада сте били незрели за њихове бутине... Него, манимо се ми жена.
ЧОБАНИН: Кажеш, разбијена огледала и откинута летећа звона, велику несрећу слуте?
ВЛАЈКО: А зар ми, синко, за мале несреће знамо? Нема свадби, ни празновања. Остале нам само славе и сахране. Жудан сам и игре и песме, али куда из ове коже?
ЧОБАНИН: Слушао сам како су у неком селу, за време Карађорђеве буне, старци одлучили да на нероткиње не троше снагу и храну... Давали су им само воду и коске, као кучкама.
ВЛАЈКО: Добро си чуо. Нероткиње су се окупљале на Пустој ливади, повише Чудног извора, а чија вода враћа сећање на неко време. Нероткиње би чекале пун месец а онда скидале одећу и шибале се...Ех, видео сам их и голе и гладне. Шибале су се прућима, увијао се прут око беле коже, увијао. Док су на небу грактале црне, голе птице.
ЧОБАНИН: Сањао сам ноћас голе црне птице! Млада жена узјахала једну и лети небом. На земљу не сме, засејана је аветима турских војника, и кочевима наопако пободеним у испуцалу ледину. Појави се и Карађорђе, али без главе. И Турци се разбеже кудкоји. Карађорђе онда махне руком оној жени и она слети, или дотрчи... та ми слика стално измиче. Али, он тада има главу, и ноге му нису пребијене.
ВЛАЈКО: Карађорђе има главу велиш, и ноге му нису пребијене... И ашикују...
ЧОБАНИН: ... И ашикују њих двоје од вечери до јутра! А када се истроше у жудњи, пита је Карађорђе: "Лепа жено, од којих си?" "Од Пикљевића..." одговори му она. И не заврши, окрену се Карађорђе, и оде. Не да се умолити. "Шта сам ја крива, коме сам ја крива, реците!" вришти она.
ВЛАЈКО: Какву то кривицу девојка помиње, Бога ти?
ЧОБАНИН: Их, кад бих ја знао? Млада жена тада полети небу, голим птицама у сусрет, а птице се устремљују на њену утробу, и кљују је, и она вришти... Њен врисак ме пробудио.
ВЛАЈКО: Познавао сам Филипа, Бог да му душу прости. Када је Вујица однео Вождову главу из Луга, Филип је за обезглављено тело склепао сандук. Пошто је сандук био прекратак и за Вожда без главе, он је покојнику пребио пикљеве. Од тада му је придодат надимак Пикљевић. Несрећног Филипа прати проклетство. Некаква мртваја зацарила је његовим родом, као што неверица царује сновима. Тишина их купа својим хладним рукама, и све их је мање.
ЧОБАНИН: Док су је птице кљувале, и док је вриштала - сетих се и тога - млада жена запомагала је да је воде на Пусту ливаду. Искала је воду са Чудног извора и траву лековиту. И мирисала је. Чудно је мирисала, налик пролећној трави пред кишу.
ВЛАЈКО: Мирисала, велиш. Причекај, ако ме сећање добро служи, слушао сам врло давно да је и Вождова мајка чудно мирисала пред сваку кишу. Сад, да ли баш на пролећну траву, не знам.
ЧОБАНИН: И то нешто значи, чича Влајко?
ВЛАЈКО: А ко ће га знати, дете? Свакако несрећу, јер Срби су срећи одавно окренули леђа. Неки веле да је сама судбина нашем господару наменила да од српске руке страда.
ЧОБАНИН: А Пуста ливада, а извор онај?...
ВЛАЈКО: У Лугу, где колиба беше, у којој настрада наш Вожд, веле, Пуста је Ливада. И с времена на време, а обично пред сваку буну, и када се звона склопе у јато, зажубори и потече Чудан извор, што сећање враћа на неко време. И трава лековита ниче и процвета поред извора. Али нико не пије воду, и не бере траву, но када извор пресуши и трава увене, долазе да је траже, и не налазе је.
Тако је од вајкада, момче: кад наиђе посрано време свако гледа да одмали чемеру у који тоне, па или тражи што му не треба, или оно нађе њега! Промене се обичаји, отање и онемоћају нарави, али само Срби остану свој на своме. Ми, Срби, имамо две памети...
ЧОБАНИН: Натегни, чича, још једном, док ја овце повратим. Ево, сад ћу ја, сад...
(Чује се цвркут птица, и блејање оваца.)
ВЛАЈКО: Добра ти је, ракија, добра. Али лудој памети не може ништа. Јер када схватимо да нам сећање ради као крезуби чешаљ, буде касно. Не пре, већ када време клецне, јер се спрема да нам умакне, зовемо децу да им причамо причу. Да им кажемо шта смо били, и шта они треба да буду. Шта јесмо, виде и сами.
Нико да нам у неверици помогне... Зло нас троши... Бежимо од људских гласова... Звонио бих данима, звонима што још нису поодлетала, да нашима покажем пут. Коме сване, сване, остали срећу под мишку.
ЧОБАНИН: Ја се одавде мицати нећу а како ће бити са потомцима, не знам...
ВЛАЈКО: Синко, нећу се ни ја мицати, један, али и моји снови све више нарастају. Боле! Марија је, често, у тим сновима.
ЧОБАНИН: Јес, јес чича Влајко, тако се звала она млада жена што је ноћас, у мом сну, птице искљуваше. Ћутиш, правиш се невешт, а ено ње и у твојим сновима!
ВЛАЈКО: И у мојим. А и Филип је Марију, још нерођену, сањао пред смрт сваке ноћи, и увек када би она вриштала у његовом сну, будио се и сам у вриску. Али једне ноћи, у оној када је лековита трава процветала поред извора, није се пробудио. Тада је тај, увек исти сан, досањао до краја. Док су девојку кљувале птице, окренуо се Карађорђе још једном и рекао јој: "Праштам Николи за главу, Филипу за ноге не могу..."
ЧОБАНИН: Шта то збориш, чича Влајко? Како може бити већи Филипов грех, но проклетог Николе Новаковића?
ВЛАЈКО: Досањаш ли и ти тај сан до краја, можда ћеш схватити. Пре тога нећеш моћи, момче!
ЧОБАНИН: Ипак, покушај, приведи ме истини...
ВЛАЈКО: Истини? Ех, синко, једино што је остало да траје, као нека врста дослуха са судбином, и јесте истина, али од које нема вајде... чујеш ли?...
(Жубор потока, блејање оваца. Ветар у напливу. Грми.)

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #51 poslato: Novembar 29, 2017, 15:06:41 »
                                                                                                   

                                                                                                                 Трећи чин:

МАЈА: Марија, пробуди се, нисам ти испричала причу...
МАРИЈА: (Бунца) На Пусто поље, са чудног извора, воду хоћу да пијем... И траву лековиту...
(Ветар, грми, јек звона. Туп ударац секире.)
(Жубор воде.)
МАРИЈА: (Дозива) Никола!...
ХЛАДНА ТИШИНА: Осврни се, Марија. Овде смо.
МАРИЈА: Није истина! Не видим Николу, ни Вујицу, где су Карађорђе и Милош?
ХЛАДНА ТИШИНА: (Подругљиво се смеје.) Ја сам Никола. И Вујица. Ја сам и Карађорђе и Милош. Војводе српске и народ...
МАРИЈА: Ти си Хладна тишина, познајем те, нећеш ме преварити. Купаш ме од рођења.
ХЛАДНА ТИШИНА: Купам те. И Вујицу сам. Сна му нисам дала, ни смрт људску, умро је у животињским мукама. Кајање је његово било велико, колико је велика и Покајница, црква брвнара коју је уздигао... Трошила сам и Николу, изеле га живе ране, са њега је месо отпадало. Лутао је пољима и скидао звона са угинулих оваца. А ноћу се прикрадао црквеним звонима и дуго звонио... Купала сам и Милоша, залуд му биле облоге против памћења, од јалаовог семена јабуке јесењаче које се, осушено, трипут шкропне водом. Многе је српске главе Милош памуком напунио да би могао, без облога, мирно да спава. Од истине је бежао, а истина је моје рађање и моје умирање. Купала сам и Карађорђа...
МАРИЈА: И њега?
ХЛАДНА ТИШИНА: Оца је убио, брата обесио, и главе српске секао...
МАРИЈА: Кажу, једном је Милош, испред конака, нагазио на огледало. И пре него што се зачудио, из разбијених парчади намигнуо му је кум Карађорђе. Не Турчин, већ Карађорђе...
ХЛАДНА ТИШИНА: Карађорђе, велиш? Или страх Милошев што је истина од које нема вајде.
МАРИЈА: Не купај ме. Не купај више. Дошла сам по воду са Чудног извора, не бих ли сан досањала до краја.
ХЛАДНА ТИШИНА: Причекај пун месец, онда на Пустом пољу свуци се, нека се прут увија око беле коже. Тек потом окуси воду са Чудног извора, и призваћеш се истини, макар за неко време.
МАРИЈА: Истини?
ХЛАДНА ТИШИНА: Једино што остаје да траје, као нека врста дослуха са судбином, јесте истина, али од које нема вајде... Јер, наоко, и Свето писмо код Срба проналази своје место. Наоко, Марија!
(Кроз олују креште птице, устремљују се на Марију. Она вришти.)
ПРИПОВЕДАЧ: Оних неколико седмица, када су је изнемоглу и докрајчену неком чудноватом бољком, допремили у село, будила се Марија. Они из Луга тврде: "Није прошла ноћ пуног месеца, а да се не чује велики врисак. Однекуд, с неба." Да би се и сами, све до јутра, купали у тишини - у њеним хладним рукама.
(Туп ударац секире. Велики врисак.)

Van mreže Dejan Damnjanovic

  • Stari član foruma
  • *****
  • Poruke: 280
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Rakinac
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #52 poslato: Novembar 29, 2017, 20:42:57 »
Svaka cast,Gorane na ovim tekstovima nekako sa i emotivno vezan za Vozda.Ocevo selo mi je Visevac,a kao sto znas majkino je Rakinac a po nekim predanjima Karadjordje je bio kum nekim mojim precima Damnjanovicima>Pozz
Ако некоме поклонимо чашу меда,
нахранићемо гa за један дан,
а ако га научимо пчеларењу,
нахранићемо га за цео живош.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #53 poslato: Novembar 30, 2017, 08:58:51 »
Svaka cast,Gorane na ovim tekstovima nekako sa i emotivno vezan za Vozda.Ocevo selo mi je Visevac,a kao sto znas majkino je Rakinac a po nekim predanjima Karadjordje je bio kum nekim mojim precima Damnjanovicima>Pozz


                Верујем да је баш тако као што кажеш. Потруди се и распитај код рођака из Ракинца можда дођеш до нових и интересантних података. У време устанка Радовање се третирало на неки начин као део Ракинца. Радовање није имало ни цркву ни попа па је свештеничке дужности у Радовању обављао свештеник из Ракинца. Тако је остало до дан данас иако је , како сам већ писао , у лугу саграђена срква захвалница. И дан данас свештеник из Ракинца обавља службу у радовањској цркви Захвалници . Обично је то само недељом и о неким већим празницима. Штета.
                Вероватно знаш да су и Марисављевићи из Ракинца повезани са Вишевцем на сличан начин као и ти. Сабља Кулин - капетана је након боја на Мишару била у поседу њихове фамилије у Вишевцу. Вероватно знаш за народну песму :
                 
                Бог убио Јову из Вишевца ,
                Што погуби Кулин капетана,
                Капетана и његова сина ....
           
                Колико ми је познато ту сабљу су им узели за неку изложбу и никада је више нису вратили .


                Пре 15 - ак година два млада монаха из манастира Црна река обилазила су овај крај. Седели смо у манастиру Покајница као гости тадашње игуманије Иларије на манастирској слави. Они су изразили забринутост за стање Радовањског луга и цркве Захвалнице и изразили жељу да ту дођу  уколико би Захвалница постала манастир. У то време сам био у одличним односима са владиком Браничевским Игњатијем и пренео сам му ову идеју за коју сам се код њега и раније залагао. Нажалост Владика је одбио ову молбу иако и данас верујем да је једино право решење за Радовањски луг оснивање манастира. 

Van mreže voja stanojevic

  • Stari član foruma
  • *****
  • Poruke: 155
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: ub
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #54 poslato: Novembar 30, 2017, 16:56:44 »
               Bravo Gorane!
Jedna istorijska velicina kakav je bio Vozd Karadjordje svakako zasluzuje da se ispravi dugogodisnja greska o odnosu celog Srbskog naroda,  kroz dosadasnja vremena, o cemu si vec pisao{!} je da se Radovanjski lug proglasi mestom od izuzetnog istorijskog;kulturnog i verskog znacaja.U potpunosti se slazem da se crkva Zahvalnica i ceo kompleks pretvori u manastir.Dok se ne budemo pokajali, necemo se ni uzvisiti.                              Pozdrav.
                                                                                                                                                                           

Van mreže Dragan Šošić

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2179
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Mala Moštanica
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #55 poslato: Novembar 30, 2017, 21:52:57 »
Шта је историјска грешка о односу целог српског народа  и зашто треба да се покајемо? Која је то грешка?

Шта смо ми у том случају лоше урадили, па да треба да се кајемо.
Od 01 januara 2015 nisam član SPOS zbog ponašanja predsednika SPOS Rodoljuba Živadinovića prema pčelarima i politike koju on sprovodi (bio sam član SPOS od 1985 do 2015 godine).

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #56 poslato: Decembar 04, 2017, 11:34:53 »
Шта је историјска грешка о односу целог српског народа  и зашто треба да се покајемо? Која је то грешка?

Шта смо ми у том случају лоше урадили, па да треба да се кајемо.



                   Историјска грешка ?


                   Што се тиче "целог српског народа " како је навео Шошић не видим да је има . Народ је наспрам својих могућности поштовао и радио шта је и колико могао. Добар део овог мог писанија се управо на то и односи. Треба поименице поменути оне из обичног народа који су самоиницијативно у датом тренутку учинили колико су знали , могли и умели . То сам већ навео у пар порука и навео .
                   Што се пак тиче оних других којима је западало да народ предводе е ту има потецијалних покајника на претек. Први је био Вујуца па је зато и подигао Покајницу. За ових 200. година од смрти Црнога накупило се ту подоста кандидата. Било их је чак и међу Карађорђевим потомцима јер се у односу на свог претка нису баш сви најбоље показали. Имаће на овој теми и тих прилога.
                   Ево једног лепог примера за оне прве из обичног народа.
                   У центру Радовања требало је подићи обележје онима који су из овог села дали своје животе у бројним ратовима и прохујалим временима за слободу отаџбине. Мало село па мали и споменик. Акција за подизање овог споменика је била самоиницијативна - народна. Тадашња власт се није мешала. Није до душе бранила али није ни учествовала у овој работи. Радове на подизању споменика је изводио Радовањац Славиша Јовановић - Слава Црња. То је исти онај који је и мени око колибе радио камену ограду. Елем , Слава је споменик подигао од материјала који је по селу скупио онако како је знао и умео а за свој рад није тражио никакву надокнаду. Сматрао је да је  његова дужност и посебна част да уради нешто што ће трајно остати у његовом селу.
                   Речено - учињено. Када је завршио свој посао било је , како то код нас зна да буде , примедби  на величину споменика , текст који је написан и уклесан , квалитет радова и шта ти ја знам на шта још. Примедбе су имали они који прстом нису мрднули да се споменик направи. Урокљиве очи увек криво гледају а зли језик палаца а не говори. Слава је са своје стране ћутао и радио и истерао своје. У споменик је уградио Карађорђев лик и цитирао једну од његових у љутини изговараних прекорних псовки. То је оно " По души те ... ".
                   Није Слава имао одобрен буџет , ни архитекту , ни урбанисту , ни учене историчаре поред себе. Имао је само својих десет прстију , добру вољу , поштовање према својим прецима и великом Вожду и љубав према свом селу и завичају. А то је сасвим довољно за један леп пример народног неимарства.

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #57 poslato: Decembar 05, 2017, 12:04:56 »



            Јучерашњу поруку сам написао подстакнут Шошићевим писањем. Једноставно сам се присетио лепог примера подизања споменика у Радовању и написао оно што сам о њему знао. Међутим , да се не бих огрешио о некога ко је у његовом подизању учествовао а ја га нисам поменуо или дао погрешне податке проверио сам како је до његовог подизања тачно дошло те донекле мењам и употпуњујем јучерашњу поруку.
            Споменик је подигнут 1995.године. Иницијатива је потекла као што сам и рекао из народа од самих Радовањаца. 
            Главни организатор свега урађеног је био Предраг Јовановић - Марило , запослен у локалној школи као домар . Он је иначе био дугогодишњи одборник из Радовања у Скупштини општине Велика Плана , председник Месне заједнице у Радовању и покретач многих иницијатива и послова у самом селу.
            Као ктитори су се појавили Лазовић Јован - Лола , Стефановић Мирослав - Мира Раин и Страињевић Радиша - Радекс . Зидарске радове како сам већ навео урадио Јовановић Славиша - Слава Црња . За израду мозаика је ангажован неко из Смедеревске Паланке а мермерна плоча је накнадно постављена.
            Од напред поменутих Предраг Јовановић и Јован Лазовић нису више међу живима.
            У прилогу слика споменика и мајстора Славе Црње. 

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #58 poslato: Decembar 11, 2017, 12:51:09 »

                           Цитирам један интересантан одломак из књиге Љубинка Чабровића - " Пчеларство и пчелари трстеничког краја "

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 КАРАЂОРЂЕ – СИН ПРОФЕСИОНАЛНОГ ПЧЕЛАРА


                          Буран и релативно кратак револуционарни животни век није Карађорђу пружио прилику да остави траг у пчеларству, али су пчела и пчеларство били део његове судбине.
                         Петар Мркша, Карађорђев отац, био је професионални пчелар, од пчела је живео и издржавао породицу. Свако станиште где се његова породица задржавала на досељеничком путу ка Србији добијало је име кованлук по Мркшиним пчелињацима. Петар Мркша је у шумадијском селу Загорица десетак година служио код Турчина Мула Хусеина и старао се о његовим пчелама. Предање вели да се пчелама може захвалити што будући највећи јунак српског народа у борбама против Турака није постао јаничар већ вођа устанка који је Турцима задао први, судбоносни, ударац на овим просторима. Када је Карађорђе био дете а Турци по Србији скупљали злогласни „данак у крви“ родитељи су га скривали испод трмки у пчелињаку. Пчеле су га прихватале и чувале. Никада га, каже предање, ниједна није убола. Из тог топлог крила родила се легенда српског народа.
                        Међу познатим српским војводама пчелари су били Станоје Главаш и Младен Миловановић, који је у свом пчелињаку имао 500 трмки .
« Poslednja izmena: Decembar 11, 2017, 14:49:51 od strane admin »

Van mreže Rakovac Goran

  • Više od prijatelja foruma
  • *******
  • Poruke: 2054
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka: Velika Plana - Radovanje
Odg: Радовањски луг
« Odgovor #59 poslato: Decembar 12, 2017, 08:45:49 »



              Хвала администратору што је средио претходну поруку. Мени то јуче никако није полазило за руком.
              Мало објашњење у односу на јучерашњу поруку.
              У предање и легенду не бих улазио. Оно је увек такво какво јесте  помало романсирано.
              Тврдња да је Карађорђев отац био професионални пчелар је нетачна. Чињенице кажу да је то била доста сиромашна породица која се због тога често селила и надничила код других богатијих породица или читавих села. Има података да је Карађорђев отац био " пољар " једно време у селу Жабари код Тополе. За село је тада обављао сијасет послова а сигурно је да се није бавио искључиво пчеларством. Вероватно се бавио и пчелама али далеко од тога да је то било његово основно или претежно занимање. Претходни текст сам цитирао као интересантну знаменитост и предање а не као историјску чињеницу. И сам Карађорђе је у младим данима често радио код других и Срба и Турака као слуга то уопште није спорно. У таквој ситуацији се сигурно ни он а ни његов отац и није могао бавити само пчеларством.