Ноћ уочи годишњице убиства Карађорђа у Радовањском лугу увек је за Милоша била препуна страве и ужаса. Где год би се затекао, олујни ветар рушио је све пред собом.
Аранђеловдан, онај летњи, 26. јула 1859. године, освануо је ведар и необично леп. Изнад Шумадије није било ниједног облачка, као да претходне ноћи није протутњало незапамћено невреме. Још од ране зоре мештани Врбице, варошице подно Букуље, размилели су се на све стране. Док су једни журили да раскрче оборена стабла, прикупе грање и поправе црепове на кућама које је ветруштина пресложила на свој начин, други су се спремали за велику свечаност. Тог јутра, речено је, обратиће им се кнез Милош, први пут после повратка у земљу и изгнанства дугог двадесет година.
Осим да је видно остарио, окупљени су приметили и друге промене на његовом лицу. Био је блед, уплашен и нервозан, чинило се као да жели да што пре обави оно због чега је дошао, а затим пожури према Крагујевцу, где се претходног дана и упутио из Београда. Тако је и било. Након што је наложио да се њихова варош убудуће има звати Аранђеловац и дао велики прилог за изградњу месне цркве, кнежевска свита је без задржавања кренула даље. Мало ко је могао да наслути да је његову зловољу подстакла ноћашња олуја, тако јака, забележили су хроничари, да нешто слично нису упамтили ни најстарији мештани. А шта се заиста дешавало током претходне ноћи можда би заувек остала тајна да није било бележнице, случајно нађене век и по касније.
Иако на бележници нема имена аутора, наша књижевница Светлана Велмар Јанковић закључила је да је реч о дневнику Анастаса Јовановића, првог српског фотографа и дугогодишњег двороуправитеља код кнеза Михаила Обреновића. Он је ту забележио (нај)занимљивије детаље из политичког и јавног живота Србије, понајвише из приватног живота свог великог пријатеља кнеза Михаила. Због тога, вероватно, није ни желео да је објави, јер је књижица сведочила о бројним "пикантеријама" везаним за његову супругу, кнегињу Јулију. Зато је, по свему судећи, и мислио да ће његов поверљиви разговор с тадашњим београдским митрополитом Михаилом, који га је заклео на ћутање, заувек остати тајна.
"Био сам летос у пратњи господаревој кад су из Београда у Крагујевац путовали", казивао је у поверењу митрополит Јовановићу, а овај доцније записао. "Стигао сам с њим на Киселу воду и у Врбицу где смо први конак имали. У ноћи када је празник Светог Аранђела летњег долазио, између 12. и 13. јулиа (по старом календару), велики се олуј подигао. Олујина невиђена. Врата, прозори, капије, ограде, све лупа и шкрипи. Дрвета хуче. Ноћ дубока, сви легли. Господар и ја смо у одвојеним кућама коначили. У глуво доба, ево ти код мене слуге господаревог. Да одмах господару идем. Да се не облачим много, што пре да стигнем. Кад сам му дошао, нађох господара ван себе. Ни замислити нисам могао да ћу га икада таквог видети. Косе му се седе све накострешиле, хода па седне. Опет хода, па седне. Кад хода, клеца."
Сведочећи о понашању кнеза Милоша те ноћи, митрополит је, тврди бележница, наставио тишим гласом:
"Видиш какав се олуј подигао, рекне ми. Видим, господару. Није то олуј обичан, рекне. То душа Карађорђева мира нема, па мене гони. Знаш ли ти, попо, да се ноћас 42 године навршује од како смо Карађорђу живот узели. Главу му од тела одвојили. Изненада. Морало се. На превару. Морао сам, попо. А какова је то човечина била, тај Карађорђе! Кум мој. Ма гди да сам, попо, у овој се ноћи увек олуј диже. Свих 42 лета, 42 ноћи. И кад сам у Бечу, и кад сам у Влашкој. Ево сад и овди. Крв ме његова опомиње опрост да тражим. Исповеди ме, попо, па да молим господа да грехе моје велике опрости ми."
Јовановић наводи да су до зоре молили заједно, да се кнез није смирио све док сутрадан Врбицу није прекрстио у Аранђеловац.
"А олуј кад се смирио?", питао је Анастас митрополита.
"Пред зору, кад смо се у молитви и господар и ја утишали. А онда је дошла зора. Ни дашка ветра, ни облачка. Дан светао, родио се."
И поред свега, кнез Милош је слутио да ће то бити од мале помоћи. Још од смрти сина првенца Милана, који је умро 1838. године, након двадесетак дана владавине, плашио се да од свега оног за шта се борио, отимао, чак и убијао, неће остати ништа. Знао је да од Михаила неће добити унука. Слутио је, изгледа, и трагедију у Кошутњаку. Забрањивао је да се син креће сам, без заштите, по шумама и пустарама.