BЛАДИКА НИКОЛАЈ
ВЕЛИМИРОВИЋ - ЕВРОПИ
- ВИДОВДАН 1916 ГОД.
„Господо и пријатељи!
Дошао сам из Србије, из
Европске поноћи. Тамо
нигде ни зрачка
светлости. Сва је
светлост побегла са
земље на небо и једино
нам одозго светли. Па
ипак, ми нејаки у свему,
сада овако, јаки смо у
нади и вери, у скоро
свануће дана. Захвалан
сам лорду
архиепископу, Конкен
Бериском, који ми је
омогућио да на свети
Видовдан, овог лета
господњег 1916. године,
у овој прекрасној цркви
Светог Павла, пред
његовим Височанством,
краљем Џорџем петим и
нај угледнијим
Енглезима могу да вам
се обратим.
Господо и пријатељи!
Цео дан јуче, провео сам
разгледајући овај
величанствени храм,
који је понос Енглеске и
Хришћанства. Ја сам
видио, да је он саграђен
од најскупоценијег
материјала, донешеног
из разних крајева
империје, у којој сунце
не залази. Видео сам, да
је саграђен од гранита и
мермера, које су
испирали таласи стотине
мора и океана. И да је
украшен, златом и
драгим камењем,
донетим из нај
скупоценијих рудника
Европе и Азије. И уверио
сам се, да се овај храм, с
правом убраја, у једно
од архитектонских чуда
света.
Но, господо и
пријатељи! Ја долазим
из једне мале земље на
Балкану, у којој има
један храм, и већи, и
лепши, и вреднији, и
светији, од овог храма.
Тај храм, се налази у
српском граду Нишу, и
зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај
храм, је сазидан од
лобања и костију мог
народа. Народа који пет
векова стоји, као
стамена брана
Азијатском мору, на
јужној капији Европе. А
кад би све, лобање и
кости, биле узидане,
могао би се, подићи
храм, триста метара
висок, толико широк, и
дугачак, и сваки Србин,
би данас, могао подићи
руку и показати. Ово је
глава, мога деде, мога
оца, мога брата, мога
комшије, мога
пријатеља, кума. Пет
векова, Србија
лобањама и костима
својим, брани Европу, да
би она живела срећно.
Ми смо тупили, нашим
костима, Турске сабље, и
обарали дивље хорде,
које су срљале као
планински вихор на
Европу. И то, не за једну
деценију, нити за једно
столеће, него за сва она
столећа, која леже
између Рафаела и
Ширера. За сва она, бела
и црвена столећа, у
којима је Европа,
вршила реформацију
вере, реформацију
науке, реформацију
политике, реформацију
рада, реформацију
целокупног живота.
Речју. Када је Европа,
вршила смело
кориговање, и Богова, и
људи из прошлости, и
када је пролазила кроз
једно чистилиште,
телесно и духовно. Ми
смо, као стрпљиви
робови, ми смо се клали
са непријатељима
њеним, бранећи улаз у
то чистилиште. И другом
речју. Док је Европа,
постајала Европом, ми
смо били ограда њена,
жива и непробојна
ограда, дивље трње око
питоме руже. На
Видовдан, 1389. године,
Српски кнез Лазар, са
својом храбром војском,
стао је на Косову Пољу,
на браник Хришћанске
Европе, и дао живот, за
одбрану Хришћанске
културе. У то време,
Срба је било колико и
вас Енглеза. Данас их је,
десет пута мање.
Где су? Изгинули,
бранећи Европу.
Сада је време, да Европа
Србији врати тај дуг.”