Ђинђићеве ''генерације''... бистрооки...
Тако сам назвао децу која су се родила 2002., 2003., 2004., 2005. године. Имам их у околини, имам и децу пријатеља и родбине. И своје дете.
Та децу су стварана и рађана са великим ентузијазмом још увек понесена великом жељом да ће боље сутра доћи. Велике су наде полагане и са великим очекивањима.
Околности у којем су започела прве ''кораке'' су биле такве да су донекле указивале на неку бољу Србију, на неку културнију на неку светлију будућност. Одвајало се тада жито од кукоља, знало се донекле а и однекле шта је добро а шта није... телефони још увек нису били замена за мајчинске груди и загрљаје... људи су још увек носили понешто достојанства...
Наравно, можда је све ово моје размишљање и превише романтизовано, можда исувише субјективно... и нисам ни стручњак ни експерт на тему. И сам узорак је проблематичан јер се великом већином односи на родитеље који барем у мислима дотичу средњу класу. И стреме да буду добри и здрави родитељи са добрим кућним васпитањем. И на релативно мали број деце.
Разговарао сам и са пар школских психолога немушто намећући ову тему о тој деци али кроз објективно неразумевање ипак сам добио понешто одговора. Наравно да су кроз објашњења радили оно што им је и главни задатак био а то је упросечивање све деце и генерација.
Разговарао сам са доста учитеља и наставника о тој деци. И добијао опет одговоре који се базирају на становишту које полази од лошије деце. А та ''лошија'' деца су у ствари само она која траже више мотивације и у породици у кући и у школи.
И све би то можда и остало само негде у неком скривеном буџаку мојих размишљања да се није десио један интересантан разговор у дворишту Истраживачке станице Петница. Игром случаја сам разговарао са особом која је била руководилац програма летње научне школе и између осталог (и осталих) задужена за одабир кандидата.
После пар куртоазних реченица и приче о чистом ваздуху и лепом времену
и мало касније уз мало чуђење за моју резервисаност и субјективну, мало је рећи, (с)уздржаност у вези достигнућа моје ћерке у активностима на пројектима развили смо сасвим пристојну дискусију.
Дискусију која се наравно, што рече Рамбо Амадеус, водила на нивоу глупљег
. Ипак не толико да је то представљало толики проблем да схватим и донекле покушам да водим разговор у смеру онога што ме је занимало.
Елем, прво је скенирала моје дете а потом и целу генерацију. И поприлично потврдила моје претпоставке и још више ми подгрејала наде да се ради о деци којима је небо граница.
И срушила све моје (уздржане) снове када је уз велику резерву рекла да су сва та деца на великој ивици да за тренутак могу скренути непорватно са правог пута. Што их не разликује превише од свих осталих генерација у чему смо се и сложили. А било је деце чији су родитељи разноразни Др, Мр, Професори и Начни радници...
И јасно као дан се сећам да је рекла: ''Али има нешто у тој деци...''.
Та деца су сада студенти. Та деца су у блокади. Та деца однекуда знају шта је добро а шта лоше иако су стално на телефонима бомбардована разноразним алгоритмима заглупљивања. Под утицајем разноразних
јутјубера и
инфлуенсера који без надзора државе имају велики утицај на развој младих особа.
Ето, толико имам да напишем уз опет један осврт да сам ово можда написао доста нестручно јер ми то није материја. Да сам све ове поруке писао субјективно базирано само на својим запажањима и осећајима без било какве истраживачке подлоге.
Писање није имало за циљ да било кога омаловажи, подцени или умањи лични допринос својој припадајућој генерацији.
