Мислио сам да сам писао нешто кад оно већ скоро месец дана нема порука.
Искористио сам последње трзајеве лепог времена да урадим завршне ствари на пчелињаку. У суботу сам склонио поклопце са мрављом киселином и поставио најлоне на сатоноше. Стиропор сам ставио у батине прстенове и све то опет у најлон па на најлон. И тако постављено чека оксалну киселину.
Видећемо шта ће да ме дочека.
Али у суботу је то био само један од послова које сам урадио.
Субота:
Око девет сати сам још по магли кренуо пут Младеновца до расадника да бих купио саднице крушака.
Ишао сам преко околних села Водањ, Мало Орашје, Дубона... па до расадника.
Магла, прилично јака али дозвољава да се вози а нисам хтео ни смео аутопутем.
Сам сам у ауту и мисли ми преврћу по буџацима сећања и покушавају да открију све оно што сам годинама гурао под тепих. Што само кад си сам и кад те нешто ''чачне'' крене да извире и помаља се а ти се плашиш и стрепиш шта ће то и на шта да изађе.
Возим а срце ми се цепа на пола. Душа ми и пева и плаче. На највишљим тачкама пута сунце пробија и дословно се бори са маглом. Магла као облак преврће преко пута час с једне час са друге стране. Неда се, ''жилави'' и хоће да обузме, да остане, да је светлост не потера и отера.
На највишим превојима је сунце освојило и чкиљи по воћњацима, по јаругама испод брдашаца, допире до багремара, бори се да брда добију лепоту а не само обрисе... тек где год пукне линија и назре се лепота Шумадије окупана јесењим златним бојама и нијансама села.
Мени душа заигра и одмах се сетим оне плаховите среће кад сам се аутобусом од Крагујевца до Паланке враћао са Хиландара а октобарско сунце ми је представило шумадиска села и брда и обронке и како сам чудно изгледао тим сапутницима кад ми се осмех није скидао са лица гледајући ту лепоту. Препорођена душа...
Па онда, даље, обузме магла, заокрене пут, заклони брдо или облак, наиђе доља врати се проклетиња и унесе зебњу и стрепњу... Тада се повлачим у себе, претурам по мислима... са колико сам њих кренуо, какве су биле, што су се промениле. Одакле сад баш такве и колико ћу успут да их покупим и како да их се отресем...
Пребирам и по мислима и по новчанику... колико ћу успети да купим, да посадим... оћу ли наћи на дивљој подлози иако су ми јуче потврдили да има, комбинујем, правим распоред, сакупљам их на скупове, групишем, три четири ове на једну ову да би се опрашиле... да она тамо није много далеко...
Наиђе сунце а моје крушке већ родиле и стављене у буриће као кљук и чекају казан и већ видим како ракија цури низ лулу кад, мало даље, низ пут, обухвати магла и већ видим сушу и како без вајде вучем канте са водом ко ове године и како зец грицка кору са младог стабла и како ми локлни сељаци прелазе трактором преко садница и како...
Наиђе Дубона и сетим се пропасти и видим црнину исред очију, видим насликану децу на једном зиду и онда ми се јави новосадска железничка станица и видим како ми ћерка седи испод надстрешнице само седам дана раније... и сломим се ко сува баштенска трска (што рече покојни панонски морнар)...
А онда се тргем, молим се у себи, мрмљам свашта понешто и кажем Христос Воскресе... и кренем даље да се састављам и да слажем коцке самога себе јер малодушан нисам никоме од користи... И слабост хоћу да претворим у јакост и тугу да претворим у радост и страх и бес да претворим у наду, у веру...
љубав претварам у молитву а молитву каква год да је опрезно склапам јер шта ако претерам...
Хвала ти Господе што ми на слабашна леђа бацаш само онолико колико могу да поднесем... Помилуј мене грешнога...
Утом ће Младеновац и проналазим расадник. Људи чекају пуни наде баш као и ја. Да то дрво крене нови живот и буде корисно. Дођем на ред и одабирам шта ми треба и при крају се сетим и питам да ли има саднице друге класе. Има за трећину јефтиније што значи више садница... Одмах се извињавам и нестрпљиво пожурујем радника да одемо да видимо те саднице. Јесу мање али на крају их има више. Одаберем и више него што сам хтео и што сам ископао рупа.
Спакујем саднице у ауто и опет ме обузме сада већ нестрпљење да стигнем на време, да не окасним и да ме не ухвати мрак јер много посла има.
Окренем ауто путем и на путу до воћњака само свратим да купим мрежице за фасаду да бих направио заштиту од зечева.
Завршим пчеле и онда се бацим на воћке.
Серијски радим... сипам у сваку садну јаму кашичицу хидрогела па онда по две шаке пелетираног стајског ђубрива па онда четврт џака од 20 литара глистењака па онда прођем мотиком да то промешам.
Пред сваком се рупом поклоним, клекнем и посадим садницу... и тако двадесетак пута...
Скоро ће и мрак... завршим све, покупим алатке затворим кокошке и нахраним пулинку Бебу која ми је све време ''помагала''... остатак садница које сам планирао за у башту заровим међу саднице купина и полијем водом.
Стигнем кући сав сломљен... али онда узмем и изрежем мрежицу, исецкам ''паљену'' жицу и направим двадесетак заштита за воћке.
За недељу пада одлука да посетимо ћерку.
Недеља:
Ујутру цупкам да прође магла јер посао нисам завшио... Одлазим и свакој посађеној садници додајем литру и мало више воде. Прогноза је казивала да ће у уторак бити кише па је то промењено. Углавном додао сам мало влаге да се не осуши корен. Поставио на сваку садницу мрежицу са надом да проклетиња неће да се дигне на задње ноге и да свуче мрежцу и да изгрицка садницу...
Идемо у Нови Сад и ту се опет сломим у ходу, на ногама седећи на фотељи мале студентске гарсоњере... само што морам да глумим камено срце и челичну душу... Безобразно откидам од те светлости, од тог стремљења од те посвећености од свих тих надања и зебње... певам на сав глас и дерем се у себи јер сам срећан, изашао бих да вичем по тим улицама... лечим се поносом и љутим се на себе јер се сетим свих оних недостајања и ограничења... тешим се да сам клесао и ковао онако како сам знао... убеђујем да није време... да је циљ важан... да сам сам дао младост и снагу беспотребно и бесповратно... да моја генерација треба да прихвати да је имала историјску шансу да уреди државу како треба... сетим се Корена, сетим се књиге Време зла и Вукашина Катића и његове дилеме...
Свађам се са самим собом и против себе... непомично и безговорно...
Возимо се назад, ћутим, гутам кнедлу целим путем...
Понедељак:
Устајем сломљен јер ме је стигла упала мишића од суботе, корачам тешко и покрети су ми успорени и болни... Напољу је хладно и види се да је јесен стигла онаква какву је памтим из дугачких килавих и суморних дана детињства...
Сетих се да имам посао. Убацим колица у ауто и правац Дунав. Ископам рупе за престале саднице убацих мало ђубрива и мало глистењака и посадим крушке што ће да стижу у јулу. Сваку садницу залијем са по кантом воде.
У плану је да и саднице у воћњаку залијем. Натоварим четири канте на колица и штрафта од око 180 метара. Креће киша. Кажем и Бог залива и помаже ми... па ћемо заједно... После прве туре сам већ био наквашен.
Нађем пелерину и наставим... на трен промичу веома ретке пахуље... И тако још четири пута... Што ми је више било хладно то сам јаче запињао... што сам више био мокар то сам већу жељу имао... што сам више малаксавао то сам спорије гурао... али сам изгурао...
Седим тако увече, загрејан, пијем чај од ђумбира са лимуном и медом и прополисом... мислим се... шта год ми је у овој представи која се зове живот понуђено да играм добро је да имам некога да ми асистира, да ме води и гура са странпутица... размишљам да би неки све дали да могу овако... да на тренутак све то осете... можда су и у праву кад кажу да је туђа срећа много већа... али је туђа... твоја је само твоја и таква ти је дата...
Такав ти је Крст додељен и у здрављу и у тешкоћи да га носиш. И кад је добро и кад није. А увек је добро.
И као што сам и написао...
Хвала ти Господе што ми на слабашна леђа бацаш само онолико колико могу да поднесем... Помилуј мене грешнога...
