Преузето са интернета....
''Слушаћеш ме и поштовати.
– Родила сам те, Србољубе, док су падале гранате. Ћаћа ти је био у планини с војском, три мјесеца нисмо знали ништа о њему... Обући ћеш ношњу ујутро и право у цркву. Обичај чувамо стотинама година и нећеш га прекидати – рођен си да будеш Христов чувар.
– Кево, ја то нећу облачити, нећу ко Ћале ићи у планине да се борим. Смејаће ће ми се ортаци, неко ће ме видети. Зар ја, градски лик, да верујем у старе обичаје? Девојка би ме оставила кад би чула да то помишљам да обучем. Ти и ћале сте старински људи, ја живим модерно. Одох у Нови сад са девојком... Доћи ћу ујутро, кажи ћалету да ћу тетовирати леђа, хоћу бре Викинге преко целих леђа.
Те ноћи, раном зором, враћајући се из Новог Сада, ухватило га је невријеме код Нових Бановаца – олуја као никад. Громови су парали небо. Излетио је с аутопута и преврнуо се са својим спортским аутом. Изгубио је свијест, дјевојка је изашла без повреда, изашла на аутопут, оскудно обучена... Стао је ауто, ушла је и оставила га. Сам, повријеђен у олуји, као напуштено вучје младунче у планини. Ал’ неко је имао други план с њим – Бог је умијешао своје прсте.
Млада Ђурђица је раном зором устала да крене на посао, иако је била недјеља. Одрасла је као да је из Далмације – часно и домаћински. Пошто живе близу аутопута, чула је шкрипу гума и туп ударац. Ћаћа јој се спремао за лов...
– Ћаћа, неко се сударио на аутопуту – рече тихо. – Чула сам шкрипу гума... Ајмо видјети, можда је некоме живот у опасности.
За минут су били тамо, ћаћином старом ладом... Стари је разбио прозор и извукао момка. Од кише је одмах дошао себи, дозивао је дјевојку – "Мрвицу", ал’ ње није било. Ђурђица му је помогла да се придигне, позвала хитну, али није успјела – нестало је струје, сигнала... Одвели су га кући. Кад су питали одакле је, рече да живи у Београду, улица Кеве Јевросиме, да му је ћаћа дошао из Далмације гдје је рођен у поноћ августа деведесет пете у Книну– живио само један дан тамо.
Ђурђица заплака кад је чула – рођени су истог дана, у исто вријеме, у Далмацији, Книну, у истој соби...
– Ти мора да си Србољуб из Цетине – мајка је причала да смо рођени исти минут.
Србољуб се зачуди, није могао проговорити... Шта му се све десило те ноћи – спасили га људи који му знају име, родитеље.
Замолио их је да га одвезу кући, да се осјећа добро. Оставили су Ђурђицу у Батајници и кренули према граду. Србољуб је слушао старог који му је причао о Далмацији, селима Буковице, војничкој части и обичајима. Оставио га је испред зграде и наставио својим путем.
Кад је Србољуб отворио врата, мајка му је заплакала – крвава глава, модрица испод ока.
– Србољубе, црни Србољубе, докле ли ће мајка лити сузе због тебе...
– Кој’ је враг, што бугариш, ког врага вичеш? – рече ћаћа излазећи из собе.
Пришао му је и загрлио га:
– Србољубе мој, ово ти је опомена. Извукао си живу главу, к’о ја твојих година. Причај сад – шта је било, ђе ти је цура?
– Идем да је зовем... Кево, дај ми тел – мој сам изгубио. Мрвица се јавила – каже, уплашила се и побјегла с неким ликом из Миријева ког је стопирала.
– Ало... гуско! Оставила си ме... Да нису дошли неки људи, скончао бих тамо! – прекинуо је, видно узнемирен.
– Сине, ајмо у хитну – говорила је мајка. Он је одбио.
– Преви ми рану. Она девојка ми је замотала чело марамом. Знаш, кево, она је знала како се зовем. Рођени смо истог дана, у истој соби u Книну.
Мајка се сјети:
– Је л’ Ђурђица? Да ли је могуће. Њену мајку сам упознала у болници – Буковчанка од Кистања.
То ти, сине, није обична марама – то је дио од цурске спреме. Мораћеш јој то вратити.
Тог дана се живот промијенио. Србољуб прве недјеље обуче своју ношњу и оде у цркву. Захвали се Свевишњем што га остави у животу. Другог дана оде с родитељима да захвали Ђурђици и њеним родитељима на помоћи.
Кад јој је враћао мараму, она одби – уз изговор да је задржи за срећу. Он се стидљиво насмијеши, а стотине варница синуше у његовом тијелу. Није знао шта га је снашло – није успио изустити ни ријеч, остао би вјечно и гледао је.
На излазу, кад су кренули, рече:
– Ја сам Христов чувар. Сутра идем за Далмацију. Враћам се за седам дана – за Ускрс ћу бити у земљи предака.
Ђурђица к’о вила – разгрну рукама облаке и полети у свемир.Не зна шта се десило с њом – заљубила се први пут.
Викну:
– Мајко! Ћаћа! Одох и ја са њим за Далмацију!
Они се зачудише, ћуте и гледају... Благословише је .
А ја – чујем, запишем. Кад сањам – сањам Далмацију.''
