Везано за садњу поред путева вјетрозаштитних појасева од медоносног дрвећа морам се сложити са Драганом. Није то уопште тако једноставно. Сва земљишта у зони категорисаних путева вишег ранга су зоне високог еколошког акцидента у радијусу 50-150 м.
Чак и да се хипотетички тренутно прекину сва потенцијална будућа загађења оптерећеност земљишта, првенствено тешким металима, је толика да би се њихови остаци сигурно нашли и у полену, вјероватно и нектару. Наравно да ланац загађења не би био прекинут па би до гомилања тешких метала долазило и преко ваздуха. Органски отпад као евентуална сировина за ђубриво настао разлагањем лишћа шумских култура скоро је потпуно неупотребљив (осим листа багрема) јер у највећем броју случајева изазива закисељавање земљишта и ремети његову структуру. Да буде јасније, најквалитетнији типови земљишта као што је чернозем оплемењени су органским разлагањем степских трава. Органски отпад из канала поред путева је законски забрањено користити.
Упитно је које и какве медоносне врсте би биле одговарајуће за садњу. Кастен (Castanea sativa) је јако осјетљив на аерозагађење, липа меди скоро искључиво на теренима заклоњеним од јаких вјетрова...
Међутим ово никако не значи да вјетрозаштитни појасеви поред путева не би били добро рјешење. Њихова ефикасност зависи од висине и типа појаса, брзине вјетра и правца дувања, рељефа и конфигурације терена. Вјетар се при наиласку на заштитни појас подиже навише и снага му при томе релативно слаби да би, након одређеног растојања (рачуна се да је то приближно 40 висина појаса) дошао на првобитну висину. Оптимална удаљеност заштитног појаса од штићене тачке, у овом случају пута, је 20-40 м. Најефикаснији су тзв. пробојни појасеви који на одређеним мјестима имају пропусте ширине до 20 м. Ово из разлога јер су чести случајеви значајног уништења заштитног појаса од стране орканског вјетра ако се не остављају пропусти.
Врсте дрвећа које су се најбоље показале су црна топола, црна јова, кинески бријест, сибирски бријест, гледичија, амерички бријест итд.
