Sinoć je bio film, koji je negde osamdesetih prikazan kod nas na Međunarodnom filmskom festivalu – FEST. Čuvati znanje, a ne tragati za znanjem, je jedna rečenica koja mi je bila zanimljiva. Neke stvari se zaključe bez pažljive provere i onda prenose „sa kolena na koleno“. Postoje i branitelji takvih netačnih i „zacementiranih“ saznanja, koji žestoko brane traganje za novim saznanjima. Inkvizicija našeg pčelarstva. Npr. jedan tvrdoglavo prenosi jedno sumnjivo saznanje (zato će biti spominjane i "crne pčele"), a drugi želi da bude u centru pažnje i mora da napravi video zapis ili fotografije koji potanko i vrlo detaljno objašnjavaju pojavu tihe grabeži. Jedan od primera su crne pčele koje učestvuju u grabeži i zato su crne. Takvu „istinu“ i „naučno dokazanu činjenicu“ prenosi jedan naš cenjeni kolega. On često zamera „resavcima“ u pčelarstvu što čitaju i prenose znanje iz knjiga. Upravo podatak o crnim pčelama koje su crne jer učestvuju u grabeži je podatak koji je dotični kolega pročitao a ne otkrio kao jednu činjenicu koja je obeležje i obrazac ponašanja pčela.
Neke kolege prikazuju pčelu u tom svetlu, kao da je ljudsko biće, pa npr. kažu da pčela umire, a ne ugine. Jednom je u "Pčelaru" neko napisao da se pčela ponaša slično čoveku, samo je doslednija u tom ponašanju. Doslednija, jer nije razumno biće. A da ima osobine ljudi, ima. Teži nenormalnom sakupljanju blaga iz prirode, i to trpa do besvesti i saće, samo ako ima mesta u košnici. Pčela je jedno malo surovo biće, koje nema milosti (kao i čovek) i treba naučiti ovladati njenom pohlepom i to u razumnoj meri: ostaviti i pčelinjem društvu dovoljno da preživi bez posledica. Ako se posmatra život jene vrste divljih pasa (u Africi, ako ne grešim), oni žive u društveno uređenim zajednicama, u čoporima. I pravi su primer „humanosti“ i „Švedskog standarda“. Brinu se o svakom svom članu. Za razliku od npr. lavova, koji ne ne učestvuju u lovu, ali prvi se najedu, pri tome rasterujući i ženke (koje su lovile i donele lovinu), ali i mladunce, divlji psi prvo dozvole pristup i hranjenje mladuncima i povređenim i onemoćalim članovima. Pčela se ne brine u toj meri o članovima zajednice i posle kratkog i osećajnog „uviđaja“ povređenu jedinku surovo izbacuje van košnice. To radi i sa mladim i tek izleženim pčelama koje je varoa oštetila (ne isključujem mogućnost da neke od njih same napustaju košnicu, i da je neke stvarno same napuštaju – pčele „pešaci“). I onda opet stižemo i do ponekih „crnih“ pčela. Deo njih nastaje u tom procesu nastojanja da ih druge pčele izbace iz košnice, što ne mora biti tačno jer i njih pčele pokušavaju da „očiste“ i pri tome može doći do gubljenja dlačica sa tela obolele pčele. Proces čišćenja može biti jedan od uzroka nastajanja crnih pčela.
Zapažnje o crnim pčelama koje prenosi jedan kolega (onaj koji sve to vidi u prirodnim staništima!?) je u stvari zapažanje dr Sime Grozdanića, koji je izneo ovu pretpostavku. Na stranici 207 knjige Praktično pčelarstvo, Vojina Todorovića je opisana tiha grabež, a na stranici 208 je navedeno ono zapažanje dr Sime Grozdanića o pčelama „prosjakinjama“ koje su „specijalizovane“ da se „umuvaju“ u tuđu košnicu i to prenosi jedan stručnjak (više posmatrač pčela) kao svoje dostignuće u odgonetanju ponašanja pčela. Međutim, ako se pročita Sporazumevanje i društveni život pčela na 47. stranici iste knjige, može se zapaziti zanimljiva tvrdnja o uticaju trenutnog stanja (pčelinje paše, vremenskih prilika i ostalih činilaca) na određivanje društva kao posebne celine. Ovo se može lako proveriti i dokazati kada traje bagremova paša. Pčele „prosjakinje“ koriste povoljan momenat da uđu u tuđu košnicu. I nisu nikakve prosjakinje, već normalne pčele u potrazi za izvorom hrane. Kada pokušaju da uđu o potpuno uređenu košnicu (ne mislim samo na izgled, nego na unutrašnje dobro uređenje pčelinje zajednice), stražarice ih vrlo brzo napadnu i oteraju. Ako ove pčele, koje su u stvari pčele izviđačice (kako se to obično kaže), naiđu na društvo koje je izgubilo moć snalaženja i sporazumevanja, dolazi do početnog stadijuma grabeži. Moć snalaženja i sporazumevanja, kako sam napisao je stanje bezvoljnosti u koje društvo zapada kada dođe do nekog poremećaja, uglavnom poremećaja matice (ili je društvo bezmatak). Početni stadijum grabeži nije nikakva tiha grabež, nego upravo ono što sam napisao: početni stadijum grabeži. Može biti bez borbe (i zato se pogrešno smatra da je to „tiha grabež“), sve dok u pljački učestvuju pčele iz jedne ili malog broja društava. Takođe, borbe neće biti dok se količine postojećeg meda ne svedu na vrlo malu meru. Tada dolazi do borbe. Ako ovo želite da probate (što baš i nije preporučljivo), stavite jedan pun ram meda u neki nastavak i posmatrajte. Prvo dolazi manji broj pčela, koji se po tom ramu šeta kao da je njihov i lagano odnosi med. Nema nikakve borbe (i baš je „tiho“). Kada pčele drugih košnica otkriju izvor hrane, već se pojavljuju pčele iz više društava, ali sve dok je svim pčelama omogućen pristup hrani, nema borbe. Smanjenjem mogućnosti da uzmu med (kada je dođe već puno pčela) pčela dolazi do međusobne borbe (kao kada se otvori neki megamarket – poredim sa ponašanjem ljudi). Na kraju se u prostoru gde se nalazi med koji pčele odnose može naći toliko mrtvih pčela da se od njih može napraviti jedno dobro društvo. Hoće li doći do grabeži, zavisi isključivo od stanja u prirodi i dostupnosti hrane (iz prirode, naravno). Grabež može biti ograničena na jednu košnicu, ako je to u početnoj fazi i ako pljačku vrše pčele jedne (ili vrlo malog broja košnica) košnice i ako se ponovo pojača lučenje nektara u prirodi. Ovo se događa tokom naglih promena vremena i svakako da će se češće pojaviti krajem leta, kada se smanjuje broj cvetnica koje luče nektar. Jedan broj pčela može po automatizmu nastaviti da pljačka košnicu, a veći deo pčela tog društva može sabirati nektar. Pljačka i od strane tog društva može prestati spontano, kada jednostavno izumru pčele koje vrše pljačku (obično su to starije pčele) i time nestaje izvor informacije o mestu gde postoji ta hrana.
Zašto sam napisao „pozamašni“ uvod? Pa zbog naših naravi za samoisticanjem i prenošenja neproverenih podataka. I zato što to podseća na inkviziciju: znanje postoji, ne treba tragati za njim – mi znamo znanje. A u stvari je suprotno: uvek se posmatra i stiče novo znanje. Ali pravo, a ne ono da budem u „trendu“ i „opalim“ nov naslov, da se zna ko je ko ili: ja šetam po prirodi, jurim čobanice mlade i vidim neki roj u šupljini...a on sve po PS-u, a ne kao u košnicama...
Tiha grabež, kako se to predstavlja npr.
ovde je smešno tumačenje grabeži:Tiha grabež specifična i za iskusne jer pčele vise ispod žice tiho i specifično... Manja ili veća grupa mladih pčela je iz različitih razloga dospela na mrežu podnjače (ne znam zašto treba držati podnjače sa mrežom bez uloška?!) i nema zahteva društva da napuste to mesto. Na tri fotografije pri kraju niza fotografija,
u ovoj poruci, može se videti kako starije pčele upravljaju letom mladih pčela pri upoznavanju okoline (orijentacionim letom). Pčela lepeza krilima (pčela koja je igrom slučaja sletela na prst moje ruke) i to se dešava često, samo što ne primetimo te pčele. One mogu biti u razigranom roju mladih pčela ili na poletaljci. Može se često zapaziti da mlade pčele padnu na tlo i šetaju, iako mogu da lete. One nisu dostigle taj nivo samostalnog odlučivanja i čekaju nalog društva da uzlete. A ko se ispod mrežaste podnjače zadesi starija pčela, ona je vrlo pokretljiva i traži nači da izađe odatle ili da uđe u košnicu. Mlade pčele se duže zadržavaju i sasvim je normalno da ih pčele hrane kroz mrežu. To nije nikakva tiha grabež. Čak i kada se tu zadesi starija pčela koja ne pripada tom društvu neko vreme bude u kontaktu sa pčelom tog društva (dodiruju se rilicama), to ne znači da je ona uspela u pljački i da je pljačka u toku. Pčele različitih društava mogu biti u miroljubivom dodiru, sve dok to ne ugrožava pčelinju zajednicu. I ovo se lako proveri kada se postupno spajaju dva odvojena društva u jedno dvomatično društvo.
1) Tiha grabež kao pojava koja se dešava potpuno organizovanim pčelinjim društvima ne postoji (nije isključena kratkotrajna „neopreznost“ pčela i pojedinačni uspesi tuđica), ali nema stalno postojećeg obrasca u tom načinu ponašanja pčela.
2) Početni stadijum grabeži se obično dešava kod društava koja imaju neki poremećaj u organizaciji društva (uglavnom problemi sa maticom)
3) Početni stadijum grabeži može prerasti i masovniju grabež ili može spontano prestati
4) Treba izbegavati radnje koje mogu da izazovu grabež. Jedna od njih je držanje otvorenih žičanih podnjača. Ne može se društvu „pomoći“ na taj način da se zaštiti od pregrevanja, ako nema vode u blizini pčelinjaka i ako je košnica obojena tamnim bojama i postavljena na osunčano mesto. Okupljanje pčela u bradu na letu je sasvim uobičajena pojava i nije znak pregrevanja unutrašnosti košnice (ali može biti znak porasta temperature, što uglavnom nema neko loše „značenje“)
5)
Grabež kod pčela nije nikakva nenormalna pojava, već uobičajena borba za opstanak, kada nema dostupne hrane u prirodi
6)
Jedna lasta ne čini proleće*...(a dve pčele koje su zalutale na mrežu žičane podnjače ne čine tihu grabež).
7) Internet i neke pojedinačne ambicije za samoisticanjem mogu biti opasni po okolinu (kao što sam već ranije „kostantovao“)
8.) Do grabeži dolazi uglavnom u bespašnom razdoblju, ali može se pojaviti uvek, samo sa mnogo blažim posledicama.
9) Ako bi tiha grabež, kako je opisuju postojala, uvek bi bilo više košnica koje su potpuno bez hrane. Jeste tačno da se ovo dešava, ali uglavnom kada pčelar ne vodi računa. I pošto sam u šaljivom „prilogu“ koji je Boris citirao naveo i nozemu ceranu, kada pčele stradaju zbog nebrige pčelara, najlakše je svaliti odgovornost na nju (mislim nozemu ceranu). Tako se često nedostatak hrane u košnici i čekanje paše koja se ne može pojaviti svaljuje na tihu grabež. Kao u onoj reklami kada klinac kaže: nisam ja, zeka je...(prevrnuo sobu naglavačke).
Problem je što majstori odmah reaguju i napišu novu (bezvrednu) poruku sa bezvrednim dokazima. Zato često budemo u zabludi, jer se tvrdi nešto što nije pažljivo proučeno.
*Da ne bude nejasno, pčele pokušavaju da prodru kroz tek otvorenu žičanu podnjaču. Ako je podnjača duže vreme otvorena i nema mogućnosti da tuđice dospeju unutar košnica i dopru do hrane, smanjuje se broj pokušaja „poseta“ na mreži žičane podnjače. Slično kao i kod početnih tretiranja timolom kada pčele kruže, osećajući miris. Kada ne dođu do hrane, odustaju i odlaze „za svojim poslom“. Ali opet ponavljam: ne vidim svrhu uklanjanja uloška (uvlake) sa zamrežene podnjače, osim pri seobi pčelinjaka.
